RADA SELAKOVIĆ – OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST

Rođena 1952, umrla 2008. u Beogradu. Diplomirala je 1976, na Slikarskom odseku kod profesora Radenka Miševića, i poslediplomske studije završila 1978. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bila je stipendista Grčke vlade za specijalizaciju u Grčkoj 1980/81. i Fulbrajtovog programa za studije u SAD 1985/86. Od 1983. do 1989. bila je spoljni saradnik RTB-a na Programu za kulturu − Magazin iz kulture Petkom u 22. Živela je i radila kao slobodni umetnik u Beogradu.

Bila je član ULUS-a.

Prvu samostalnu izložbu je imala 1980. u Beogradu (potom više puta), zatim Atini, Svetom Stefanu, Njujorku, Budvi, Čačku, Kraljevu, Novom Pazaru, Kruševcu, Parizu, Užicu.  Od 1975. grupno je izlagala na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. U Galeriji Zepter  izlagala na izložbi: RADA SELAKOVIĆ, Prostor strukture, od 3. oktobra do 4. novembra 1996; ČUVARI UMETNIČKE TAJNE, od 11. aprila do 13. maja 2002. – po knjizi Ljiljane Ćinkul, ČUVARI UMETNIČKE TAJNE, bibl. Ars figura, CLIO, Beograd, 2002, pod pokroviteljstvom Fonda Madlena Janković Zepter.

Dobila je nekoliko nagrada.

Sa distance od deset godina pruža se realnija slika na tada (2008) naglo prekinuto stvaralaštvo Rade Selaković. Delo je, danas sa izvesnošću možemo da potvrdimo, prevazilazilo „pogled izbliza“ koji je jedino i bio moguć istoričarima i teoretičarima umetnosti koji su je pratili kroz njen rad. Nekako s više i(li) manje inventivnosti, hroničari slikarske početke Selakovićeve vezuju uz realizam. Pa iako je ona ustvrdila (2004), kao dobitnik Velikog pečata Grafičkog kolektiva – jedne od nagrada kojima je vrednovan njen rad – da zanat dolazi pre eksperimenta, ona svoj opus započinje pre zanatskog „šegrtovanja“ na Fakultetu likovnih umetnosti, pre realizma: konceptualnom umetošću.

Njenom zanatu kome se, kako dela svedoče, nema šta prigovoriti i koji je bio taj solidni osnov za ono što će uslediti, njene kolege nisu prepoznale. Nisu prepoznale u nekoliko navrata koliko je konkurisala za mesto asistenta za Crtež na FLU. Nisu prepoznali ili… A vreme studija je predstavljalo taj osoben konceptualni angažman koji se očituje u balskim haljinama u kojima je dolazila na, recimo – Mozaik. Svečano kostimirana, pod scenskom šminkom, što je za vreme studija bilo posebno upečatljivo i mimo uvreženog mišljenja kako student FLU treba da izgleda – Rada Selaković je zapravo izvodila višegodišnji performans. Možda bi se smelo reći da je reč o projektu „umetnik mora uvek da bude lep“ ili „umetnik je osoben“… Koncept je u svim ciklusima njenog stvaralaštva važan podtekst. Ono što se, na primer, čita kao erotika i erotično (kliriti, segmenti zlatnih tela na pirinčanim papirima) može da se doživi kao igra i kao dekoracija sveta, ali tada bi premalo uticala na bît čoveka i ne bi mogla (ta umetnost) da traje. Velika umetnost je ona koja utiče na čoveka, pa otud i na čovečanstvo – to je revolucionarna umetnost. Ona to može biti na različite načine. Njena radikalnost ne mora biti instrumentalna. Ona može, kao Radini kliriti i zlatni crteži, senzibilizacijom čoveka da vrši pripremu svesti i savesti i da tako utiče na humanost i opstane u vremenskim menama.

Logično je onda da je smatrala da „bukvalni angažman banalizuje delo“ i stoga u njenom radu „nema skretanja u smeru dnevne politike“. To obezbeđuje trajnost Radinom delu, čija višeslojnost tek treba da se pročitava.

U mnogim, ako ne i na svim, područjima života postaje problematično sve ono što je generacije Rade Selaković dopratilo do završetka studija. Kroz tri realizovana segmenta njene Kozmografije (Vazduh, Zemlja, Voda) sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je u vazduhu prepoznala da lebdi neko novo osećanje života: nauke donose korenite promene u ocenjivanju vrednosti, istorijska shvatanja, društvene sisteme, osnovne pojmove fizike, etičke i estetske dogme… Rađa se istovremeno uvažavanje novih otkrića i stavova kao i podozrenje prema njima. Tu Rada Selaković, koristeći sva svoja iskustva građena kroz prethodne cikluse, 2001. počinje istraživanja u četvorodelnim Kozmografijama: Vazduh 2001, Zemlja 2005, Voda 2007, a četvrta – Vatra – trebalo je da bude realizovana (2008). Ni tada, kao ni ranije u nekim „jednostavnijim“ zadacima koje je postavljala ispred sebe ona ne stvara impulsivno, nagonski, u naletu inspiracije. Poput naučnika, ona predano razrađuje sve elemente i slojeve inicijalne zamisli posve u dosluhu s vremenom u kome živi. Ona, dakle, skreće pažnju „na opšte vrednosti koje su se danas izgubile u moru trivijalnosti i lažne ispolitizovanosti“. Upravo stoga Selakovićeva obrađuje Zemlju kao planetu, kao živu tvar, kao jezgro – esenciju. Naglasak je na neophodnom jedinstvu čoveka i Zemlje. Samo u najširem smislu možemo da pretpostavimo da je reč o ekologiji jer ovaj se problem tiče, pre svega – mentalne ekologije i svojevsna je opomena. Jer, „kad govorimo o zagađenju ne smemo da zaboravimo na mentalnu higijenu, na novu tehnologiju koja u stvarni život uvodi emocionalnu inteligenciju, saosećanje, tako zaboravljenu reč, dakle i odnos čoveka prema čoveku. A tu takođe ima mnogo zagađenja.“

Upravo kroz tri segmenta Kozmografije Selakovićeva u svoj opus nedvosmisleno unosi „veliko realno“ i „veliko apstraktno“, ne zaboravljajući i rehabilitujući i drevne kulture – recimo onda kad neka svoja dela, ne bez razloga, imenuje stihovime iz Pesme nad pesmama. Zapravo, reč je tu – u celokupnom njenom opusu – i o nastojanju da se ponovo uspostavi prekinuti dodir između umetnika i zajednice. Jer poruke, posebno Kozmografije, toliko su važne da ih mora čuti onaj kome su upućene. Umetnica ostaje povezana sa sudbinom čovečanstva, jer osnovno pitanje ne glasi – čemu teži umetnost nego kuda se okreće čovečanstvo. Ta Objava: Vazduh, Zemlja, Voda – na izvestan način objašnjava i njene prethodne cikluse, što sve dokazuje da Rada Selaković nije proizvodila nego je bila istraživač, pronalazač i otkrivač.