Rođen je 1962. u Beogradu. Diplomirao je 1987. u klasi prof. Miodraga – Miše Popovića na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde radi od 1989, magistrirao je 1992. a od 2011. je u zvanju redovnog profesora. Član ULUS-a od 1988.
Izlagao je na 13 samostalnih izložbi i učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Dela mu se nalaze u mnogobrojnim javnim i privatnim kolekcijama.
Dobitnik je više nagrada:
Nagrada univerziteta umetnosti Beograda, 1984. i 1997.
Oktobarska nagrada Grada Beograda za najbolje stručne i naučne radove studenata 1987.
Gradska samoupravna interesna zajednica kulture, priznanje za najbolje ostvaraenje 1989, za izložbu skulptura u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta.
Nagrada od aprila do aprila, Studio B, 1996, Najbolja izložba u sezoni 1995-1996.
Godišnja nagrada za najbolju samostalnu izložbu Zadužbina Ilije M. Kolarca za 2010.
Nagrada Fonda Ivan Tabaković, Srpske akademije nauka i umetnosti 2010.
Velika plaketa Univerziteta umetnosti za školsku 2018/2019 za izuzetne zasluge i doprinos Univerzitetu umetnosti u Beogradu, 2019.
PRORASTANJE
„U vetar, vodu, sunčevu svetlost i sjaj zvezda uvek se upliću
lišće i grane, deblo i koren, sve je senovito, sve je isprepletano.“
Ursula le Gvin, Svet se kaže šuma[1]
Drugačije od većine umetnika koji stvaraju u određenom materijalu (kamen, drvo, glina, metal, poliester, itd.), Dušan Petrović radi združen sa materijalom, dakle, u partnerskom, ravnopravnom, dijaloškom odnosu. Iako je u svojoj stvaralačkoj i izlagačkoj karijeri, dugoj gotovo četiri decenije, skulpture izrađivao u sadejstvu sa kamenom, staklom i metalom, najintenzivniju i najtrajniju bliskost ostvario je sa drvetom – ono jeste stvaralačka konstanta od njegove prve samostalne izložbe, održane 1988. godine u galeriji beogradskog Studentskog kulturnog centra.
Vrlo brzo Petrović se profilisao kao autentična i istaknuta figura ovdašnje likovne scene. Jedan je od četvorice autora (Joksimović, Krgović, Apostolović) koji su, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina proteklog veka, svojim inovativnim shvatanjem i postupcima otvorili novo stvaralačko polje u domenu srpske/jugoslovenske skulpture, označeno pojmom „nova beogradska skulptura“. U to vreme, prof. dr Ješa Denegri tumači kako se Petrovićeva skulptura zasniva na „modernističkom idealu temeljno izvedene forme“, te tu prepoznaje bliskost sa tendencijom „modernizma posle postmodernizma“.[2] Tokom svih proteklih decenija Petrović je dosledno, bez nepotrebnih ekskursa i lutanja, pratio kreativne premise koje je postavio na početku svog stvaralačkog puta.
Njegova prostorna ostvarenja, u rasponu od asocijativne, apstraktne, angažovane, do socijalne skulpture, kompleksna su i plemenita misao koja zahvata u različite sfere i fuzioniše raznovrsne pristupe i poglede – kako one egzaktne, naučne, od biologije, botanike, mineralogije, petrologije, ekologije, zanatskih veština, tako i one koji pripadaju širokom spektru humanističkih disciplina. Vođen uverenjem da je stvaralački čin pre svega etički čin, suprotstavljen antropocentričnom razumevanju sveta, on stvara dela koja su duboko humana i plemenita, istovremeno angažovana i ekološki osvešćena.
Ključne tačke oslonca u Petrovićevom stvaralačkom procesu jesu intuicija i poznavanje i istančan osećaj za svojstva materijala. Neretko, sâm (nađeni) materijal podstiče polaznu ideju rada. S jedne strane, njegova dela odlikuju zanatska preciznost i perfekcionizam, te beskompromisnost na putu realizacije ideje, a, s druge strane, težnja ka apsolutnoj stvaralačkoj nesputanosti, odnosno, nepristajanje na bilo kakve formalne imperative i ograničenja.
[1] Ursula le Gvin, Svet se kaže šuma, Kontrast, Beograd, 2024. Preveo Darko Tuševljaković.
[2] Ješa Denegri, tekst u katalogu izložbe Dušan Petrović, skulpture i crteži, Galerija Doma omladine Beograda, 1993.
Forme njegovih skulptura, koje uvek proizlaze iz dijaloga sa materijalom, nepredvidive su i uvek drugačije. Svako njegovo ostvarenje dragoceno je i neponovljivo biće, raskošni i jedinstveni identitet. „Njegova namera je da se ideja prilagodi materijalu isto onoliko koliko je i sam materijal ideja po sebi“, svojevremeno je zapazio Dušanov kolega i prijatelj, vajar Zdravko Joksimović. Takođe, budući da gotovo sve što Petrović upotrebljava u svom radu jesu nađeni, odbačeni materijali, Joksimović ga imenuje „majstorom reciklaže i reanimacije materijala“.[1]
U Petrovićevom kreativnom procesu, od pronalaženja/prepoznavanja materijala do finalne formulacije forme u ateljeu/galeriji, ključna uloga data je slučajnosti, odnosno, sinhronicitetu – akauzalnim „značajnim slučajnostima“. Često, naoko sasvim nevažan, bezvredan, odbačeni materijal odvodi ga dugačkom, neizvesnom i uzbudljivom kreativnom putanjom. Njegove prostorne tvorevine u sebi objedinjuju segmente brojnih atributa savremene umetničke produkcije: performativnost, procesualnost, objet trouvé, ready made, in situ, work in progress, ambijent. Ipak, iznad svega jeste – samosvojnost.
„Stablo, posrednik između zemlje i neba, simbolizuje htonski i uranski svet. Po opštoj mitološkoj shemi mnogih naroda, drvo, prema tome, povezuje tri nivoa kosmičkih značenja: podzemni (hadski svet – koren), zemaljska znamenja stvarnosti (stablo) i svetlost – nebo (grane, krošnje, vrh).“
Kosta Bogdanović, Poetika bića drveta[2]
Princip i dramaturški tok kojim se Petrović svojim delima prostire kroz izložbeni prostor Muzeja Zepter možemo označiti kao – prorastanje. On ne pristaje na limite tzv. „bele kocke“, već prostor osvaja metodom na koji to čini vegetacija – prostire se neobuzdano, u pravcu i suprotno od gravitacije, horizontalno i vertikalno, vidljivo i skriveno, rizomski. Posmatrajući svet i delujući iz holističke vizure, sa uverenjem da su čovek i priroda (ipak) jedno, on u oneprirođenu sredinu vraća (vizuelno i značenjski) oplemenjene artefakte prirode.
[1] Zdravko Joksimović, „Fantastična realnost materije“, tekst u katalogu izložbe D. Petrovića Veliki plašt, Galerija 73, Beograd, 2023.
[2] Kosta Bogdanović, Poetika bića drveta, Šumarski fakultet, Beograd, 2012.
Dominantan materijal postavke „Od zemlje ka nebu“ jeste drvo. Istoimeno monumentalno delo sa kojim se posetilac prvo susreće, nagoveštava Petrovićevo temeljno uverenje da ne postoji razlika između života i neživota, organskog i neorganskog, konkretno, vegetativnog i postvegetativnog trajanja drveta. Sve mene i transformacije drveta, sva njegova agregatna stanja, Petrović prepoznaje kao aktivni tok: rast, olistavanje, sticanje godova, transformaciju u upotrebne predmete – daske, grede, letvice, piljevinu, zatim, truljenje, gorenje, fosilizaciju, preinačenje u naftu, kamen, pepeo, raznorodne čvrste i gasovite produkte. Jednostavno, drvo Petrović shvata kao sveprisutni i sveprožimajući materijal, alhemičarsku materia prima.
Ovaj rad, koji je srastao sa i prorasta muzejski ambijent – enterijer zgrade i stalnu muzejsku postavku – uzbudljiva je konstrukcija načinjena od plemenite somotaste kore sekvoje i banalnih hrastovih letvica, spojenih u živototvorni ritam rasta i neprekidnih cikličnih metamorfoza. Kao senku ove drvene konstrukcije Petrović na pod Muzeja postavlja kamene ploče, slojeviti metamorfni škriljac, nekada u funkciji krovnih ploča u selu Maće na Goliji.
Svoje prorastanje Petrović nastavlja upečatljivom skulpturom „Dubine“, koja gledaoca sprovodi do monumentalnog „Odlaska“, gde su dva materijala konfrontirana, ali i srasla – grabova stabla iz Žagubice, na kojima je skulptor izvršio sasvim diskretne intervencije, i pocinkovani lim, sa vidnim, nepatvorenim tragovima trajanja i korišćenja u zaštiti kuća od atmosferskih voda. Prateći „divlju“ formu drveća, skulptor limom oblikuje zaštitne kape, gradeći svojevrsni druidski hram ili katedralu, gde mesta spojeva, dodira i srastanja drveta i metala gledaocu pružaju mnoštvo uzbudljivih vizura. Ovu konstrukciju, budući da je reč o „Odlasku“, on „ankeriše“ debelim brodskim kanapom.
Manifestna zidna skulptura „Slike koje pamtim“, u čijem je središtu monolitni segment stabla kedra, objedinjuje dva principa – prirodni i artificijelni. Dok je u segmentu pričvršćenom za zid u punom obimu zadržano izvorno stanje drveta, u produžetku je ono obrađeno u pravougaoni profil, no bez narušavanja kompaktnosti drvene mase. Gorski kristal koji diskretno izrasta između godova – ukrštajući vreme razvoja drveta sa vremenom formiranja i rasta kristala, kao i egzaktno, kalendarsko vreme, uvodi nas u neku novu, teško spoznatljivu vremensku dimenziju. Uokvireno starim, odbačenim ramovima za slike, što prizoru obezbeđuje umetnički/muzejski kontekst, kompozicija sugeriše vanvremenost prirode ali i umetnosti.
Konačno, ishodišni deo postavke čini minimalistička zidna kompozicija „Bez naziva“, delovi dve nekadašnje krovne grede – bukove i hrastove. Njihovim kosim zasecanjem pri vrhovima, Petrović otkriva kako ispod derutne površine i dalje opstaje snažno i zdravo drvo. Svojom formom i bojom, vitalnošću i trajnošću, ovo ostvarenje vizuelno urasta u zid galerije, otvarajući put ka bezvremenosti i beskonačnosti.
Čovek je stvorio podelu na neživu i živu prirodu, određujući time i izvesnu hijerarhiju vrednosti. Petrović se čitavim svojim bićem suprotstavlja većini antropocentričnih postavki, te on živo i neživo, organsko i neorgansko, postavlja u istu ravan dragocenih tvari koje u međusobnom saglasju, stalnoj razmeni i protoku energija, grade ekosistem planete. Sve je u stalnoj transformaciji, samo su brzine tih promena drugačije. Kristali rastu, drveće međusobno komunicira, šume se kreću, stene se rastaču, praistorijske životinje i stabla izranjaju iz okova milenijumskih glečera, između listova liskuna ukazuju se fosili različitih biljaka, insekata, mekušaca, itd. Dakle, Petrovićevo stanovište jeste da je sve živo, sve se kreće i transformiše, s tim što se bitno razlikuju brzine, vremenske dimenzije tog rasta.
Svojim kreativnim delovanjem u takvom svetu, Petrović podriva i obesmišljava čovekov demijurški status vladara sveta, postavljajući ga na mesto jedne sitne, uobražene čestice velikog sistema prirode.
Danijela Purešević