TAMARA RAKIĆ

Tamara Rakić je rođena 1961. godine u Beogradu.

Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na Vajarskom odseku, u klasi profesora Nikole Koke Jankovića.

Od 1984. do 2005. godine je u statusu samostalnog umetnika. Od 2005. do 2025. godine je radila u srednjoj umetničkoj školi Tehnoart Beograd. Član je ULUS-a od 1986. godine. U statusu istaknutog umetnika je od 2006 godine.

Priredila je 28 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu i izlagala je na 100 grupnih izložbi. U javnom prostoru ima 12 postavljenih skulptura. Radovi joj se nalaze u više javnih zbirki i kolekcija u zemlji i inostranstvu. Predstavljala je zemlju na Međunarodnom simpozijumu u Tunisu i bila izabrana za delegaciju Srbije za izložbu SNBA u Luvru.

Dobitnica je više nagrada:

2019. Zlatna nagrada, Padova, Italija
2020. Prva nagrada za skulpturu, Oktobarski salon, Kovin, Srbija
2021. Prva nagrada za mali format, Međunarodna izložba mali format, Galerija kulturnog centra, Šabac, Srbija
2022. Zlatno dleto, Prolećna izložba ULUS-a, Cvijeta Zuzorić, Beograd, Srbija
2023. Gran Prix za skulpturu, Izložba moderne i savremene umetnosti Evrope, Galerie du Carré à la Farine, Versailles, France
2024. Specijalna nagrada žirija, Salon SNBA Carrousel du Louvre, Paris, France /nagrađena je cela delegacija Srbije i Crne Gore/
2025. Nagrada za portret, Galerija Doma omladine, Ivanjica, Jugoslavija

Kada bih u jednoj reči morala da opišem umetničko stvaralaštvo Tamare Rakić, ta reč bi bila: uzbuđenje. I to uzbuđenje jedne male devojčice koja sam bila kada sam prvi put videla njene skulpture, na izložbi u galeriji Kolarac, kada me je zauvek i neizlečivo zarazila najlepšom profesijom na svetu: vajanjem. I dan danas taj osećaj ne prestaje.

Radost, energičnost, emocionalna nabijenost zaustavljena u jednom dahu, životnost, vanvremenski optimizam, iskrenost, zgusnuta promišljenost spakovana u tri dimenzije, nadahnutost zaustavljena u savršenom trenutku kao ideja i poruka koja ostaje zapisana za sva vremena i pokolenja, da je pamte i da ih inspiriše – to su reči kojima bih mogla da opišem doživljaj koji imam kada posmatram Tamarin rad.

Od pune plastike preko prozračnih, tananih formi, uvek u pokretu, u zanosu, sa istančanim osećajem za meru, suptilnim detaljima, Tamarine skulpture su spoj neverovatne snage i najfinije nežnosti koji zajedno čine neraskidivu celinu koja blista u svoj svojoj savršenosti. Da je perfektnije, ne bi bilo bolje – i tu leži suština. Umetnost je tu da nas začara, zaokupi, uvuče, da skliznemo u svet emocija i doživljaja, van realnosti, a projektujući tu istu realnost na način na koji ćemo je beskrajno zavoleti.

Skulptorsko promišljanje i modelovanje prostora, ne samo njegovim ispunjavanjem, već i komponovanjem praznina okruženih ponekad samo tananim linijama kojima ga oivičava i proseca, Tamara vaja koristeći etar zajedno sa bronzom, pakujući ga u arhitekturalne celine satkane od punog i praznog. Njen rad predstavlja duboko razumevanje prostorne estetike kojom svoju umetničku ideju i doživljaj pakuje u trodimenzionalne forme kao u zamrznute trenutke kojima zaustavlja i zauvek čuva svoj doživljaj stvarnosti. Izvijeni lukovi, kapije, oble linije, izdužene i istanjene forme svedene do samog crteža, živa treperavost i dinamika grupe koja čuva spakovanu kolektivnu energiju, sve su to fragmenti podsvesti pretočeni u vanvremenske simbole, arhetipske poruke koje komuniciraju sa onim nesvesnim delom svih nas. Možda u tome negde i leži tajna ne samo Tamarine, nego umetnosti uopšte. Da je upijamo i da nam otkriva šta je to zapravo oko nas i u nama, a da mi to nismo primetili, niti osvestili.

Živeti u svetu skulptura Tamare Rakić znači živeti u svetu malih priča sa velikom porukom.

Bilo u trku, ili zaustavljen u trenutku razmišljanja, dokolice, životnog izazova ili segmenta koji zahteva akrobatske veštine, Tamarin hrt, visoki, tanki, dugonogi junak dugačkog vrata i nosa, koji savladava sve izazove i, kao otac svojoj deci, šalje poruku da je život put koji se prelazi hrabro, sa radošću u srcu, ponekad sam, a ponekad u grupi celoživotnih prijatelja i porodice, uvek sa idejom da je život lep i da je tu da bismo kroz njega hrabro koračali.

To je dar koji svojom umetnošću Tamara poklanja svima nama, onim devojčicama i dečacima koji u nama čuče i posmatraju svet svojim iskrenim pogledom i dušom.

Vladislava Krstić, vajar

Dugo trajanje i duga aktuelnost Tamarinog dela ima svoje korene koliko u njenom temeljnom umetničkom obrazovanju, toliko u činjenici da je već u času izlaska na javnu likovnu scenu uspela da svoju poetiku postavi dovoljno široko, pa i duboko, tako da njeni najraniji radovi sadrže gotovo sve elemente na kojima će, razvijajući ih i nadograđujući , izvesti mnoge od svojih kasnijih skulptura i ciklusa.

Uvek je posebno akcentiran materijal, kao sredstvo, ali i sastavni deo izraza kojim formuliše svoju ideju i emocije.

A te emocije tako su snažne a upakovane, upregnute i podređene formi sa izvanrednom lakoćom. Cilj je uvek idejno-plastičnog karaktera, a ne literarnog, bez obzira što je Tamara bila i ostala figurativni umetnik.

Njena priroda je snažna i senzitivna sa očiglednom supremacijom emocionalnog nad racionalnim u, slobodno možemo reći, svim njenim delima, koja su vidljivo naglašene izduženosti i elegancije kao i dinamizma vitke, razuđene, katkad i perforirane forme.

U Tamarinom opusu je sveprisutno osećanje za prostor i sve prostorne spekulacije, uključujući i one najkritičnije koje se odnose na artikulaciju punog i praznog. Njen crtež i skulpturni čin rastu ujedinjeni, bez pretenzija da jedan drugog potisnu ili nadvladaju. Ona vajajući ne prestaje da crta, pa se ima utisak da su plastične vrednosti podstrekivane prisustvom, uticajem crteža. Neke njene skulpture mogu da se dožive kao da se jedan veliki crtež dočepao snage i ovaplotio se u novom, do sada nepoznatom crtačkom materijalu, što se i bukvalno pojavljuje u njenim, magičnim, prostornim crtežima.

Možda se za ceo Tamarin opus može reći da je distanciranje od nejasnog, slučajnog, nedefinisanog; njen svet simbola je precizan i mnogoznačan…

Hrt kao personifikacija njenog bića juri kroz celokupno Tamarino stvaralaštvo i biva snažna metafora koja joj omogućava da komentariše sopstveno shvatanje sveta, da potvrdi svoje stvaralačko i poetsko biće i da se iskaže kao pravi humanista.

Sve je ovo trebalo reći iz profesionalnog ugla, za katalog.

Međutim, Tamara je moja bliska prijateljica skoro 50 godina, dakle pre nego što smo upoznale skulpturu, upoznale smo jedna drugu. Dobro znam da je lajtmotiv cele njene egzistencije i profesionalne i lične, ne samo bezgranična, nego i bezuslovna ljubav i shvatila sam, posle mnogih zapitanosti, da je moguće neprestano pomagati (materijalno, duhovno, emotivno, fizički…) neograničenom broju ljudi, pasa, mačaka, dece, ptica i svima ostalima kojima je pomoć potrebna, kao što to čini ona, i uz to veoma ozbiljno raditi u ateljeu, samo ako se ta dva životna poriva spletu u jedno, u konačni umetnički kredo.

Marijana Gvozdenović, vajar

Tamara nas podseća da se umetnost ne izražava samo formom – ona budi nešto nevidljivo, autentično jer se doživljaj tumači na relaciji izmeðu posmatrača i dela.
Njene skulpture nose prisutnost koja prekida tišinu, prisutnost koja ne ostaje samo u prostoru u kojem su izložene već i svakom ko ima priliku da ih doživi.

I baš na tom mestu ćemo se samootkriti – jer priča koju njene ruke vajaju upravo to i nudi – susret duša, i dok se ogledamo u njima – mereći trenutke u vremenu, otkrićemo nezaborav.

Petra Mihajlović, vajar

Mnogo puta sam pokušavao da skicu za neku buduću skulpturu započnem crtežom. Nikad mi to nije polazilo za rukom i brzo bih prelazio na direktan rad u materijalu. Imao sam osećaj da mi materijal neće biti zahvalan ako do rešenja dođem na papiru. Prvi susret sa skiciranjem u prostoru je bio na kraju fakulteta, imao sam priliku da držim čas u okviru svog ispita iz metodike srednjoškolcima. Zadatak je bio Crtež žicom u prostoru , jedan zahvalan proces prvenstveno za mene, a zatim i djake koji su otkrili postojanje treće dimenzije. Crtež je veština baratanjem vrednostima i odnosima X i Y sveta. Otkrivanje Z ose i izlaskom iz postojeće zone komfora otvorio sam doslovno sebi novu dimenziju, iako sam se bavio njom tokom pet godina studiranja ali je nisam doživeo kao dimenziju.

Sve ove impresije i sećanja, obistinile su mi se u potpunosti kada sam otkrio skulpturu Tamare Rakić i shvatio da je još neko postao svestan moje teorije o izlasku iz druge dimenzije na način koji dodaje vrednosti viđenog i doživljenog. Skulptura u njenom slučaju nije puko izlaženje u prostor, ono je objekat saglediv sa svih strana i pravi doživljaj je bio hodanje oko skulpture, gde ona potvrđuje da je umetnička vrednost treće dimenzije u tome da nas poziva da se krećemo i otkrivamo, ne zaustavlja nas kako bi nam rekla da je neka pozicija bolja od druge. Tamarina skulptura na čudesan način koristi crtež kao sredstvo izraza u prostoru. Putanja materijala prati crtež i hrabro pravi izlete u novu dimenziju.

Druga važna kategorija koja ne bi bila tako jasno vidljiva da nije bilo dobrog crteža u prostoru jeste pokret.  Skulptura koja reprezentuje pokret ima tendenciju da bude zauvek zaustavljen kadar, ali u ovom slučaju, Tamarina skulptura postaje savršeno zaustavljen kadar, onaj koji priča šta je bilo pre i šta će biti posle. Neopterećena tegobom izrade, sve izgleda tako lako, kao proživljeni i prepričan događaj.

Uvek se radujem kad od kolege mogu nešto da naučim, kad pronadjem potvrdu u svojim dilemama. Da je Tamara kojim slučajem onoga dana bila kod mene na času u srednjoj školi, dobila bi peticu k’o vrata.

Marko Crnobrnja, kolega

Tamara Rakić pripada generaciji koja je već četiri decenije prisutna na srpskoj likovnoj sceni. U tehničkom smislu ona pripada Kokinoj školi modelacije. To podrazumeva neposredno i strpljivo građenje oblika, koje kontrolisanim taktilnim gestom, sprovodi jednu složenu proceduru u kojoj  konturni crtež i unutrašnja logika imaju presudnu ulogu u artikulaciji i definisanju forme.

Tamara je oduvek živela sa kučićima. Najčešće, sa više njih. Gotovo uvek radilo se o zbrinjavanju. Najčešće su to bile takozvane lutalice među kojima je, u jednom trenutku, zalutao i jedan hrt.   Kao rezultat svakodnevnog suživota Tamara ih je pasionirano crtala i vajala. U potrazi za izražajnošću, hrt se, sa svojim fizičkim predispozicijama, nametnuo kao idealna forma za izgrađivanje jednog autentičnog skulptorskog vokabulara. Njegova gipkost, elastičnost, savitljivost, brzina, pokretljivost i elegancija su bili i više nego dovoljni da se pokrene jedna vajarska imaginacija. Sve ove osobine, u formalnom smislu mogu da se iskoriste kao skulptorske vrednosti. To spada u obavezni sastav Tamarinih skulptura. Na konceptualnoj ravni, beskrajna promenljivost i varijabilnost ovog animalističkog uzorka, u interpretaciji Tamare Rakić, postali su simbol, znak, oprostoreni ideogram.  Sve u nameri da se jedna formalna igra transformiše u metaforu o životu koji je osuđen da balansira između slobode i uskraćenosti, između slobode i nemogućnosti da se ostvari pod istim i ravnopravnim uslovima.  Ove skulpture govore energijom lične pobune, koja, u ovom, kao i u svakom drugom slučaju, od umetnosti očekuje istinu i oslobođenje. Na kraju krajeva, “zadatak” umetnosti je da pokreće i preispituje.

Iako se radi o animalističkom uzorku i predznaku, pogrešno bi bilo posmatrati ove radove u duhu animalističke skulpture. S obzirom na način na koji Tamara Rakić operiše formom i fleksibilnošću pojedinačnih “figura”, pre bi se moglo govoriti o antropomorfnom ili floralnom poreklu.

“Hrtovi” su simbol koji se može tumačiti na više načina, kao što se, u isto vreme, i skulptura  može dugo posmatrati, da bi tek iz, tog, potonjeg doživljaja, mogli govoriti o psihološkim predznacima ovih radova, koji često upućuju na uznemirenost i anksioznost.

Ispitujući značaj i mogućnosti kontekstualizacije, koja je postala obrazac za tumačenje savremene umetnosti, Tamara menja okolnosti u okviru kojih grupiše svoje prostorne ideograme. Drugačijim formalnim rešenjima ona menja i njihov semantički potencijal.  Rad “Pljušti kao iz kabla” uokviren je metalnom konstrukcijom euklidovskog prostora. Za okvir ovog metalnog kaveza Tamara tankim žicama vezuje pseudo animalna čigrasta klupka koja izvode neku akrobatsku predstavu. Osvetljavajući ovu prostornu kompoziciju dodatnim svetlom, koreografska slika se komplikuje i umnožava, čineći prostor još gušćim i dinamičnijim. Metafora neuhvatljive realnosti u kojoj se mešaju oblici i njihove opsene, daju ovom imaginarnom sefu  naše stvarnosti, novi, začudni narativ u kojem jedna uvežbana trupa zahvaćena vremenskom nepogodom izvodi predstavu drevnog  pozorišta senki.

U radovima “Šta ću sad” i “Tačna mera”, kao u slučaju Đakometijevih skulptura: “Čoveka koji hoda” i “Čoveka koji se naginje” akteri su prikovani za tlo. U “Tačnoj meri” figura prkosi svojom razigranom arabeskom i na humorističan način rešava svoje stanje vezanosti za teg od dva kilograma. “Šta ću sad” predstavlja znak pitanja, ali i praznu ključaonicu za odgovor. Zapravo, kada bolje razmislimo, Tamara se “samo” poigrava porukama dozvoljavajući da ovi izmišljeni znaci izrastu poput biljaka na kojima podjednako uspevaju i smisao i besmisao.

Život je sam po sebi tragičan i svaka umetnost, svesno ili nesvesno, mora računati sa tom spoznajom. Umetnost je način prevazilaženja tog neumitnog toka. Da li je danas, ili bilo kada, uopšte, moguća umetnost koja povezuje taj rascep između čoveka i prirode, između čoveka i okolnosti, između čoveka i njegove sudbine, naposletku, i između čoveka i pametne tehnologije koja će nas jednog dana ljubazno zamoliti  da joj budemo serviseri, podmazivači, kelneri ili bolničari. Jedinstvena kreativnost ovih radova naslućuje izlaz iz tog začaranog kruga. Neuporediva i neodgonetljiva potreba kreativnog duha da se izrazi je jedini način da se toj borbi podari smisao.  Umetnost ne mora da bude subverzivna da bi bila aktuelna i angažovana.

Vreme velikih estetskih revolucija pripada prošlosti.  U kojem će se pravcu umetnost razvijati teško je predvideti, ali jedno je sigurno, veštačka inteligencija će zauzeti, ne usuđujem se da kažem preuzeti, svoje ravnopravno autorstvo u okviru konceptualne umetnosti. Utoliko će intimne stvaralačke strategije, kako vreme bude odmicalo, dobijati na značaju. Nazovimo to privilegijom autentičnih umetničkih poetika. Opus Tamare Rakić pripada ovoj potonjoj strategiji koja uporno nastavlja da traga za odgovorima na najupornija egzistencijalistička pitanja.

kolega iz Kokine klase

Zdravko Joksimović