Branislav Mihajlović je rođen 1961. godine u Beogradu.
Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na Slikarskom odseku, u klasi profesora Momčila Antonovića.
Izlagao je na preko 100 samostalnih i na više stotina grupnih izložbi, umetničkih sajmova i salona u Portugalu, Španiji, Holandiji, Srbiji i u drugim zemljama.
Dela mu se nalaze u mnogim privatnim i javnim kolekcijama: Kolekcija Muzeja grada Beograda, Muzej Zepter (Beograd), Nacionalni muzej kraljevske palate Ažuda (Lisabon), Muzej memorije (Matošinjoš), Muzej Santoš Roša (Figeira da Fož), Muzej Vode (Lisabon), Muzej Vode (Koimbra), Muzej hleba (Seia).
Dobitnik je više nagrada u zemlji i Portugalu, među kojima su Nagrada za crtež Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu (1983) i Nagrada Meštre Hilario Tešeira Lopeš (2016).
Član je ULUS-a, Društva srpskih umetnika Lada i ARVORE-a, portugalskog udruženja umetnika.
Od 1989. do 1991. je živeo u Holandiji, a od 1992. godine živi i radi u Kaškaišu pored Lisabona.
A.P.22-527 (MONEOVO JEZERO / MONET’S LAKE), 2022
ODRAZI
Poduže već slikarstvu je loše, retko zablista poneko izuzetno delo kao vrsta koja odoleva nestanku, zablista kao zvezda na noćnom oblačnom nebu. Umesto varljivog zadovoljstva koje nudi iluzija, nude se dela koja plene zanatskom obradom i onda ona čiji koncept treba naširoko elaborirati jer ne utiče ni na emocije ni na razum.
E, pa sad – može li to da poremeti Beograđanin iz egzila, sa Portugalske obale, koji donosi nešto što nije samo „štivo“ za oko, već „gradivo“ i za nos. Jer, nemoguće je ne osetiti pred tim slikama miris Atlantika. Pa možda i više jer Branislav Mihajlović dolazi nakon podužeg vremena u rodni grad sa praga Evrope gde mu kosu mrsi već tri decenije ruža vetrova.
„Pa kad dignem pogled na putu od kuće do dućana vidim okean i nebo i nekad jasnije, nekad u izmaglici liniju koja ih i spaja i razdvaja…“
Ali ne čini nas samo ono što trenutno živimo, tu su i naslage rane mladosti i detinjstva koje je naš slikar proveo stasavajući uz oca velikog pisca, romansijera, scenaristu, dramaturga. Tu će se učiti visokim etičkim standardima koji ne mogu da ostanu bez odjeka kad se govori o estetici. To je poputbina koju je umetnik poneo na svoj neizvesni, višedecenijski put istraživanja. I, ne samo to. Kao slikar stasavao je na bogatom tlu beogradske likovne scene koja je u vreme njegovih studija akumulirala različita stremljenja, ideološka opredelenja…
Isprva se njegovo slikarstvo kretalo kroz mnoštvo narativnih prizora, potom ono otvara poliperspektivne vidike nejasnih ivica i mekog fokusa, predstavljajući poseban, taktilan podsticaj i mameći telo da luta nostalgičnim prostorima praznih soba, hodnika, holova.
Setni magličasti, bolje reći senoviti prostori uvodili su nas u arhitekturu što znatno usložava Mihajlovićev izraz i, posebno iskaz. Kako se u svakom njegovom ciklusu nalazila klica novog poduhvata tako je tu, u tim prostorima, bio zametak apstraktnih pejzaža, apstraktnih slika koje danas on predstavlja u Galeriji Muzeja Zepter. Tako je tu, počeo izlazak u prostor, počelo je uklanjanje slikarskog rama i tačke nedogleda ostvareno na novim slikama koje su pred beogradskom publikom. One su i apstraktne i pogled bačen na pučinu, one, bez svake sumnje, imaju autonomnu realnost.
Opažanje, sećanje i mašta su u neprekidnoj interakciji i kao takvi uselili su se na platna koja još mirišu na okean i vetrove. Emocije? Pa…“čini se da kod emocionalnih stanja čulni nadražaji prelaze sa plemenitijih u arhaična čula, od viđenja ka sluhu, dodiru i mirisu…“*
Novim ciklusom slika Mihajlović grabi iz prirode i, kao pravi slikar, stvarajući svoje oblike pobeđuje stvarnu prirodu i prirodu stvari. Tako doseže do epske slike, gde je epsko vlast celovitog nad fragmentarnim. Slika sadrži više nego što u vid staje. Od realističkog stiže do apstrakcije stvarajući zakonomerna vizuelna metafizička polja. Time ne dokazuje sam sebe kao umetnika nego i još živu mogućnost umetnosti slikarstva.
Savo Popović
*Juhani Pallasmaa, Oči kože: arhitektura i čula, Atelje-A22, 2023.