ZDRAVKO JOKSIMOVIĆ

Zdravko Joksimović je rođen 1960. u Crnoj Gori (Buče). Završio je vajarski odsek Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986. godine,  u klasi profesora Nikole Jankovića. Magistrirao je na istom fakultetu 1989. godine. Od 1992. radi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je 2014. godine izabran u zvanje redovnog profesora. Doktorirao je 2015. godine.

Izložba „Omaž Bori Iljovskom“ u Muzeju Zepter je njegova jubilarna 50. samostalna izložba.

Izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Izveo je sedam javnih skulptura u inostranstvu, među kojima su „Demfer-Š kao šuma“ (Blair Atholl, Škotska), kao i skulptura „Quick Healing“ (Ohtawara, Japan).

Dela mu se nalaze u najvažnijim javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji, kao i u više muzejskih i privatnih kolekcija u inostranstvu (Crna Gora, Španija, Bosna i Hercegovina, Izrael, Holandija, Engleska, Škotska, Austrija, Švajcarska, Bugarska).

Učestvovao je na više međunarodnih simpozijuma (Japan, Škotska, Austrija, Španija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Poljska).

Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti, među kojima je i Politikina nagrada 2016. za izložbu „Reanimacija umetnika posle 30 godina“ u Kući legata u Beogradu.

Autor je spomenika Zoranu Đinđiću postavljenog u Prokuplju 2008. godine, kao i spomenika Karlu Maldenu koji je postavljen na zgradi Jugoslovenske Kinoteke 2019. godine.

Dobitnik je i prve nagrade za spomenik Isidori Sekulić 2013. godine, kao i prve nagrade za spomenik Đurđu Brankoviću u Smederevu 2022. godine.

Omaž Bori Iljovskom

Zdravko Joksimović se najnovijim korpusom radova po pedeseti put samostalno predstavlja publici. Izuzetno obrazovan umetnik, odnegovane vizuelne kulture, svoje zamisli i istraživanja izvodi i plasira kompleksnim stvaralačkim rukopisom koji podrazumeva, pre svega izuzetno crtačko umeće a koje uvek ostaje, bez obzira na oblikovni status rada, njegova struktura. Dijapazon Joksimovićevog umetničkog stvaralaštva veoma je širok: od ekspresivnog crteža, realističkog portreta do asamblaža u kome su implementirani i refunkcionalizovani gotovi predmeti. Radoznalog duha i istraživačke otvorenosti, umetnik stalno preispituje svoj jezik koji ga ponekad odvodi do potrebe da se oproba u performansu, kao i u gradnji instalacije i ambijentacije u galerijskom prostoru. Iako je njegov rad poznat i priznat na našoj likovnoj sceni, svakom svojom novom izložbom ili prezentacijom radova iznenađuje, jer se nikada ne zaustavlja ili zadovoljava postignutim, već otvara nove istaživačke puteve. Stvaralački nemir ga vodi u nove avanture u kojima eksperimentiše sa različitim likovnim sredstvima i materijalima…

U najnovijoj seriji radova koja je inicirana pre nekoliko godina kao posledica skulptorovog dubokog poštovanja i razumevanja slikarskog opusa Bore Iljovskog (1942-2013) a koga smatraju korifejem apstrakcije proizašle iz nove figuracije kraja šezdesetih i sedamdesetih godina u nas, Joksimović pokušava da prevede u skulptorsku formu ornament ovog slikara. Oprostoravanjem dvodimenzionalne ornamentike je zaokupljen već duže vreme, u traženju i uspostavljanju lične partiture ritmova koje diktira ovako organizovana linija. Upotrebljavajući različite podloge/grafitne ploče, gumu i kože, upoznajući se sa svojstvima tih materijala dobija podsticaje za dalja istraživanja. Kao rezultat ovog poduhvata, pred nama je ciklus skulptura koje deluju kao fragmenti a bez striktnog ograničenja konturnom ivicom, već predstavljaju ekstenziju stvaralačke misli u prostoru, sugestiju beskonačnosti. Njegove talasaste linije nepravilnih tokova vuku gledaočev pogled u širinu ili visinu. Ovako stvoren Joksimovićev lavirint ne sputava pogled duž linijske putanje koja se snažno očitava u sopstvenom ritmu, već otvara izlazak iz ograničenosti forme koja samo naizgled zagonetno zatvara lavirintski prostor. Zaptivenost takvog oblika je ugrožena ne samo umetnikovim rezovima, hirurško preciznim intervencijama, koje zadiru u tkivo forme, već i bojenim premazima površi i izazivanjem sjaja iz dubine podloge koji je postignut punktiranjem metalnih segmenata, nosilaca ne samo sopstvene materijalne objektnosti već emitovanjem plavičastog sjaja aluminijuma ili zračenja topline bakarnog proseva koji se šire iz ožiljaka na epitelu skulpture čime se postiže koloristička razigranost.

Umetnikova kaligrafska poema čiji prvi stih referiše na geometrijsku apstrakciju Bore Iljovskog, razvila se i proteže se u prostoru na različite načine. Ostvarena nizom paralelnih linija/rezova, razvučenog, ispravljenog, sinusoidnog toka, duž koga se događaju ispadi koji dinamički aktiviraju celinu rada. Skulpture su materijalizovani kardiogrami crtačkog bila, koji nas uvodi u Joksimovićev bionički svet, a istovremeno deluju kao razvijena, kompleksna partitura u galerijskom prostoru. Ona je nosilac rukopisa linearno urezanih u podlogu, koji u svom toku trpe već spomenute ispade kao što su serifi i dijakritici, a koji u celini dela dodatno pokreću ritmičnost. Veštim alteriranjem sa osobenostima podloge koja se objavljuje svojom čistotom, zagasitim kolorističkim zvukom i preuzimanjem uloge cezure (koja u muzici označava tišinu ili prekid), ona predstavlja predah u ritmovanju linearnih ožiljaka usečenih u skulpturu. Na taj način Joksimović sinkopira stanja u okviru svog rada.

Tematizacija mimetičkog ili bioničkog ukazuje na neposredni rezultat umetnikovog dosadašnjeg rada. Trag njegovog iskustva u radu sa drvetom i u drvetu, a koji je neposredno računao na raster vlaknastog tkiva drvene podloge, asocijativno se pojavljuje sada na nekim radovima koji izgledaju kao spoljašnjost same drvene mase čija je kora reljefna i sastavljena od fragmenata koji sugeriraju i obećavaju dalje izrastanje i horizontalno prostiranje u nedogled. Takođe, radovi koji se prostiru vertikalno, a proistekli su iz njegove modularne, stukturalne umetnosti, sada nizanjem različito obojenih fleka, nepravilnih ivica, ostvaruju trodimenzionalnost svojim poretkom u visinu.

Izuzetnim prepoznavanjem materijala i njihovih mogućnosti u izražavanju sopstvene stvaralačke zamisli, a pre svega ispitujući njihova svojstva i stepen i logiku savitljivosti/elastičnosti, autor suverenom kontrolom, ali poštujući prirodu podređuje njihovo ’’ponašanje’’ u skladu sa ciljanim rezultatom izgleda samog rada. Već smo napomenuli da ovaj najnoviji ciklus Joksimovićevog rada u galerijskom prostoru deluje kao razvijena kompleksna partitura, kao kaligrafski rukopis orijentalne provenijencije, a koji predstavlja varijacije u skladu sa materijalom, nosiocem zapisa. Autorove intervencije najdiskretnije otvaraju treću dimenziju, čime svi radovi opravdavaju svoju egzistenciju kao skulpture.

U treću fazu svog stvaralačkog rada umetnik ulazi stvaranjem dela koja predstavljaju prethodnicu onoga sto ćemo kasnije prepoznati kao optičku umetnost. Sada je linija razbijena na tačke, koje su organizovane u određene geometrijske forme, pre svega krugove ili pravougaonike. Tačke su tapetarski ukrasni ekseri zaobljenih i obojenih glavica na slikanoj, skoro uvek zlatnoj pozadini. Taj centralni, izdignuti iznad površi slike, motiv iznijansiranog zlatastog obojenja, izsijava svetlost, a kada je kružnog oblika deluje kao sunčev disk tople radijacije. Na primedbe kritičara da je autor zanemario sintaksu linearnog kojom je suvereno vladao, Vozarević bi odgovarao da je samo razložio liniju na tačke, njene gradivne elemente. Ponekad je “vadio” ovako sačinjen centralni motiv iz slikane okoline i davao mu objektni status.

Na osnovu svih Vozarevićevih eksperimenta i istraživanja, živosti i stvaralačkog nemira, anticipatorskog duha i pored značajne umetničke zaostavštine i dostignuća, možemo samo da pretpostavimo koliko smo izgubili njegovim ranim odlaskom. Ostaje nam da se i dalje bavimo onime što nam je povereno na čuvanje i pronalazimo nove dimenzije umetničkog opusa Lazara Vozarevića i njegovog doprinosa našoj kulturi.

Bojana Burić