ANDREJ TIŠMA
Rođen je 1952. u Novom Sadu. Diplomirao je 1976. na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu, na Slikarskom odseku.
Kao umetnik i kritičar ima bogatu radnu i životnu biografiju. Od 1977. do 1978. bio je honorarni likovni kritičar i urednik Likovnog salona Tribine mladih u Novom Sadu. Od 1981. do 2008. radio je kao likovni kritičar novosadskog lista Dnevnik.
Od 1997. do 2003. bio je član redakcije magazina za kompjutersku umetnost i kulturu Digital Arts. Od 1997. do danas član je redakcije onlajn časopis za savremenu umetnost Artmagazin. Od 2011. je urednik u Kulturnom centru Novog Sada za oblast digitalne umetnosti.
Član je Sekcije za teoriju i kritiku likovnih umetnosti Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) od 1983. i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) od 2002.
Samostalno je izlagao od 1972. u Novom Sadu, Beogradu, Njujorku,
Milanu, Seulu, Minhenu, Napulju, San Francisku, Londonu, Budimpešti, Tokiju i Bremenu, a od 1969. je učestvovao na preko 500 zajedničkih izložbi i umetničkih festivala u zemlji i oko 40 zemalja sveta.
Likovne kritike i eseje objavljuje kontinuirano od 1976. godine u brojnim listovima, časopisima, na radiju i televiziji. Ima preko 3.000 bibliografskih jedinica. Tekstovi su mu prevođeni i objavljeni u inostranim publikacijama u
Francuskoj, SAD, Italiji, Belgiji, Engleskoj, Nemačkoj i Brazilu. Objavljena mu je knjiga likovnih eseja i kritika Druge te(rit)orije, u Sremskim Karlovcima 1992; zbornik tekstova na engleskom jeziku, u okviru monografije Andrej Tišma, u San Francisku, SAD 1996; monografija Sublimni objekti – primeri likovne umetnosti u Jugoslaviji na kraju XX veka, u Novom Sadu 2002; knjiga kritika i eseja Interfejsi bezgraničnog – digitalna i internet umetnost na prelazu milenijuma, u Novom Sadu 2008; dve mejl-art monografije Privatni život, u Zrenjaninu 1986. i Priroda daje…, u Novom Sadu 1992; monografija telefaks umetnosti FAX HeART, u Novom Sadu 1995.
Realizovao je tridesetak autorskih izložbi i kustoskih projekata u Somboru i Novom Sadu, a od 1984. do 1994. dvadesetak međunarodnih tematskih mejl-art i telefaks izložbi širom bivše Jugoslavije i u Kanadi.
Bio je jedan od selektora OKTOBARSKOG SALONA 1996. i izložbe KRITIČARI SU IZABRALI 1998, u Beogradu.
Od 1987. održao je brojna predavanja i prezentacije savremene umetnosti u zemlji i inostranstvu. Potpun spisak nalazi se u monografiji Andrej Tišma, Communication: Art, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2013.
Dobitnik je godišnje nagrade za likovnu kritiku Centra za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“ u Novom Sadu za 1995. godinu.
Živi i radi u Novom Sadu.
RECENZIJA KNJIGE
ANDREJ TIŠMA
LIKOVNI PULS EPOHE
Tumačenja novomedijske i netradicionalne likovne umetnosti
Izdanje: MUZEJ ZEPTER, 2021.
U knjizi koju u svojoj relevantnoj biblioteci “Kritika” objavljuje MUZEJ ZEPTER, plodni stvaralac Andrej Tišma predstavlja se izborom kritičkih osvrta na izložbe novomedijske umetnosti i nizom kraćih estetičkih eseja o njenoj istoriji, značaju i smislu. Reč je o jedinstvenom odgovoru na pitanja što su ih u ljudima dramatično izazvala, pre svega, konceptualistička istraživanja, pokrenuta šezdesetih godina prošlog veka, koja su, premeštanjem težišta kreacije u sferu mentalne aktivnosti i projektnih zamisli, iz osnova narušila ekvilibrijum sadržan u široko prihvaćenoj Hegelovoj definiciji umetnosti kao „čulnog prosijavanja ideje“, to jest, osobenog spoja materijalnog i duhovnog, forme i sadržine. Ovaj prodor ka mentalnom i tendenciju dematerijalizacije umetničkog objekta Andrej Tišma sagledava kao odlučujuće podsticaje za nastanak ne samo inovativne nego i sasvim nove estetske produkcije, koju naziva „duhovna umetnost“. Tim pojmom on obuhvata ostvarenja konceptualizma, ali i paralelne razvoje praksi performansa, hepeninga, bodi-arta, videa, mejl-arta, digitalnih printova i internet umetnosti. Prateći izlagačku delatnost izniklu iz tih novih polja stvaralaštva – onih što u posmatraču često izazivaju frustraciju i gnevne reči: „ovo nije umetnost“ – Tišma nam dovodi istoriju umetničkih tokova do samih naših vrata i najaktuelnijeg, današnjeg dana. Ako imamo u vidu poslovični zaostatak u udžbenicima i kunstistorijskoj literaturi, a ne samo u svesti neposvećenih, Tišmina tumačenja i objašnjenja fenomena koji radikalno izmiču tradicionalnoj pojmovnoj aparaturi ukazaće nam se kao veoma značajna i preko potrebna.
U nekim karakterističnim slučajevima, međutim, nije reč o uobičajenom zaostajanju teorije za hrabrim eksperimentalnim prekoračenjima, nego o učvršćenim podelama, zasnovanim na nespojivosti senzibiliteta, ukusa i shvatanja. Ako, recimo, uporedimo Tišmine osvrte sa osvrtima nekih drugih kritičara na vizuelno stvaralaštvo istog perioda, a za to je najpodesnija upravo biblioteka “Kritika”, primetićemo da među njima gotovo da nema podudarnosti u izboru zastupljenih umetnika i njihovih izložbi. Tendencije koje Tišma smatra najrelevantnijim potiskuju se u znatnom delu naše likovne kritike na marginu ili čak preskaču i zanemaruju. Propuštanja da se uoče značajni opusi, ma gde oni bili na likovnoj mapi zemlje i sveta, pri tome su velika i obostrana, jer i Tišma insistira na strmom, odsečnom raskolu. Kreativno nastavljajući prodore avangarde s početka dvadesetog veka, posebno one Marsela Dišana – prvog konceptualiste, prvog mejl-artiste, prvog autora nađene (redimejdi) i slučajne umetnosti (Erratum Musical), itd. – on nasleđuje i duh izvesnih njenih isključivosti, pa će uljanu sliku na zidu, na primer, nazvati istrošenim medijem i „malograđanskom mistifikacijom“. Ali, i sam svet umetnosti pre konceptuale za njega je, kao nekad za Platona, samo „bleda i mizerna kopija“ sveta prirode, nedostižnog u svojoj lepoti tradicionalnom umetniku i idealima koji su vodili njegovu ruku. Međutim, ako je ranija umetnost, pre novomedijske prekretnice i nastanka duhovnog, “nematerijalnog stvaralaštva”, bila tek „surogat prirode“, onda se u celini osporava da je ona uopšte bila stvaralačka, što je konsekvenca koju Tišma na nekim mestima dosledno izvlači, ističući pri tome prednosti savremene kompjuterske i holografske tehnike nad tradicionalnim sredstvima kada je reč o pokušajima, u biti promašenim i suvišnim, da se kopiranjem dosegne uzornost prirodnog modela.
Naravno, umetnost prethodnih epoha bila je nešto sasvim drugo i više od puke imitacije postojećeg, i to nam , što je značajan obrt, pokazuje i Tišmina konkretna kritičarska aktivnost, daleka svakoj doktinarnoj uskosti. Naime, Tišma je u dužem vremenskom razmaku, od 1981. do 2008. godine, bio u retkoj prilici da mu pisanje likovnih kritika bude ne samo afinitet nego i radna obaveza. Kao profesionalni kritičar novosadskog lista Dnevnik, on je, razumljivo, pisao o širokom opsegu svakovrsnih likovnih manifestacija, pa i o izložbama ostvarenja koja su nastala u znaku visokog modernizma, postmoderne i mnoštva klasičnih poetika. Uprkos svojoj teorijskoj odbojnosti prema tim strujanjima, činio je to sa velikom kompetencijom i dubokim poniranjem u bit svakog individualnog napora, tako da umetnici raznih usmerenja verovatno rado drže njegov kritički tekst u svom portfoliu. No, kada je birao kitike za izdanje MUZEJ-a ZEPTER iz ogromnog broja od blizu tri hiljade jedinica, Tišma se odlučio, na preporuku urednika izdanja, samo za komentare izložbi na kojima su predstavljeni radovi u novim medijima ili onim klasičnim – ako su bili korišćeni na nov način. Prilikom takvog odlučivanja presudne su svakako bile njegove estetičke preferencije i lična sklonost delatnika koji se i sam, često pionirski u ovoj sredini, ogledao upravo na polju, da upotrebimo poznati termin Džina Jangblada, proširenih medija. Ali, ma koji bili motivi za probiranje tekstova samo o alternativnom, a značajnom stvaralaštvu, pokazaće se, verujem, da je upravo takva selekcija bila najkorisnija i najzanimljivija, jer nam je štivo ove vrste do sada bitno nedostajalo. To je pravi izbor za publiku otvorenog duha, koja hoće da spozna i razume svojstva i suštine umetnosti svoga vremena.
