Akademik, slikar, pedagog, kritičar, pozorišni čovek i prijatelj. Rođen 16. februara 1925. u Bosanskom Novom (danas Novi Grad), umro 30. aprila 1992. u Beogradu. Dipromirao 1951. i završio specijalni tečaj 1953. na Akademiji (danas Fakultet) za likovne umetnosti u Beogradu. Bio je profesor na istom Fakultetu (1954-1984 – prošao je kroz sva zvanja) i dekan od 1971. do 1973. Od 1956. do 1960. sekretar je Saveza likovnih umetnika Jugoslavije. Od 1965. do 1970. glavni je i odgovorni urednik časopisa Umetnost. Član ULUS-a i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA). Redovni član SANU.
Izlagao je na mnogobrojnim samostalnim (prva samostalna 1954) i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Sa Grupom Samostalni izlagao prvi put 1952, a od 1955. do 1960. bio je član Decembarske grupe.
Dobitnik je većeg broja nagrada.
Pored uljanih slika radio je akvarele, pastele, mozaike, tapiserije, crteže, grafike, ilustracije knjiga, likovna rešenja korica, scenografije.
Pisac je nekolikih umetničkih monografija, mnogobrojnih tekstova o likovnoj umetnosti, knjiga Između sveta i slike (NOLIT, 1981) i Sudbina skulpture (CLIO, 1994).
Za života imao je dve retrospektivne izložbe (Muzej savremene umetnosti, 1983; Srpska akademija nauka i umetnosti, 1990). Godine 1996, objavljena je monografija slika (Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, STOJAN ĆELIĆ, ulje, pastel, akvarel, tapiserija, mozaik, CLIO, Beograd, 1996. pod pokroviteljstvom Fonda Madlena Janković), elektronska monografija (CD) grafika i crteža (u izdanju Ivane Simeonović Ćelić, 2002.) i monografija grafika i crteža (Ivana Simeonović Ćelić, Ljiljana Ćinkul, STOJAN ĆELIĆ, grafike i crteži, Zepter Book World, Beograd 2008).
Povodom izložbe 20 GODINA BEZ STOJANA ĆELIĆA objavljena je knjiga kritika i drugih tekstova: Stojan Ćelić, Iz drugog ugla, u izdanju MUZEJA ZEPTER.
(kompletna biografija Stojana Ćelića, kao i drugi značajni podaci u: Irina Subotić – Ivana Simeonović Ćelić, STOJAN ĆELIĆ, ulje, pastel, akvarel, tapiserija, mozaik, 1996).
DVADESET GODINA BEZ STOJANA ĆELIĆA
Na jedan put mu postavljenom pitanju šta misli o smrti, Stojan Ćelić je odgovorio – Mogao bih da kažem nešto što je već toliko puta rečeno. Sa smrću mi ipak nemamo ništa. Ona se ponaša onako kako hoće. Prema tome ja ne bih o smrti govorio. Ja verujem u život, a posebno u život umetničkog dela jer se pomoću njega obezbeđuje ona vrsta besmrtnosti koja postoji preko generacija.
Od Stojanove smrti deli nas dvadeset godina. Za tih dvadeset godina organizovano je 15 samostalnih izložbi različitog profila (nekoliko puta u Beogradu, dva puta u Novom Sadu, Pančevu, Zrenjaninu, dva puta u Loznici, Prijepolju, Užicu, Obrenovcu), revitalizovan je Ćelićev Legat u Novom Gradu (nekadašnjem Bosankom Novom), po koje delo uključeno u ne tako brojne grupne izložbe. Objavljene su dve monografije i jedan CD, jedna knjiga kritika. Napravljena je jedna televizijska dokumentarna emisija (SA DRUGE STRANE – NA RUBU SETE). Jedna ulica na Dedinju dobila je njegovo ime ali mesto (atelje) gde je Ćelić preko trideset godina stvarao svoju umetnost ili kuća u kojoj je preko trideset godina živeo nisu dobili svoje obeležje.
Umetnikova dela se nalaze u mnogim javnim i privatnim zbirkama kod nas i u svetu. Ipak, u privatne zbirke teško se zaviruje, glavni muzeji u Beogradu dugo su već zatvoreni. MUZEJ ZEPTER, pored nekoliko Ćelićevih slika u stalnoj postavci, svoje prostore u prizemlju za izvesno vreme ustupa delima umetnika koji je s pravom verovao u život umetničkog dela.
Ćelićevo delo živi među prijateljima, među stručnjacima, među kolekcionarima. Svako na svoj način gradi odnos prema tom delu, a zajednički imenitelj je: veliko, vredno, nezaobilazno u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu XX veka.
Iza Stojana Ćelića ostale su slike, grafike, crteži, tapiserije, mozaici … Iz tog bogatog opusa Stojana Ćelića, strpljivo stvaranog preko četrdeset godina, za izložbu su birana manje poznata i ređe izlagana dela kao i ona koja se, vraćena iz inostranstva, prvi put izlažu kao što su slike MESEC AVGUST, 1970 i SREDINA LETA I, 1969 iz nekadašnje čuvene holandske svetske kolekcije PETER STUYVESANT.
Na otvaranju izložbe 20 GODINA BEZ STOJNA ĆELIĆA u MUZEJU ZEPTER 16. februara dr Irina Subotić je izgovorila:
… na današnji dan, 16. februara Stojan Ćelić bi imao 87 godina, a mi obeležavamo već pune dve decenije od njegovog odlaska uoči strašnih ratova u njegovoj rodnoj Bosni. Svojom postojanom posvećenošću umetnosti, mogao nam je ostaviti još mnogo slika, crteža, grafika i tekstova, ali čak ni on – mudrošću kojom smo se svi napajali, svi koji smo ga znali, cenili i voleli – nije mogao da bude gospodar života i smrti, o čemu je tako smireno i sa sudbinom pomireno govorio.
Pripadao je onoj generaciji stvaralaca koji su se zalagali za promene, progres i srećnije sutra (koje nikako da nam stigne), a svojim slikarstvom je davao primer kako se gradi novi svet vizuelne kulture, zadržavajući pri tom suštinske tragove nâuka iz prošlosti.
O tome je njegov dragi prijatelj i kolega, koji nas je takođe prerano naspustio, Zoran Pavlović napisao, razborito i tačno, da se duboki osećaj za tradiciju kod Ćelića prepoznaje po shvatanju sublimnog smisla same umetnosti, da to „ne znači ni anahronizam ni minornost duha i umetničkog izraza“, već da je to „blagodatna pomoć u dosezanju najdubljih slojeva bîti umetničkog delovanja i postojanja, večiti dijalog između sebe i sveta.“
Slike, pasteli i crteži koji su ovde znalački odabrani i postavljeni, a među njima ima i onih koji se prvi put izlažu javnosti, govore o velikoj veri u kreativnost i dubokom intelektualnom stavu umetnika na dva nivoa: „Želim da misao bude delo, a da delo ostane ubedljiv dokaz stvaralačkog čina“, odgovorio je Stojan Ćelić na pitanje Željka Sabola o suštini bivstva. Tu mudrost, koja provejava iz njegovih reči, tekstova i likovnih dela publika nema često priliku da vidi: beogradski muzeji čame zatvoreni čekajući neka bolja vremena, i sasvim su retke izložbe posvećene umetnosti njegovog vremena: utoliko je dragocenije što se ovaj izuzetni prostor Muzeja Zepter pojavio kao svojevrsna savest, pa i opomena društvu. U svakom slučaju, mnogim naraštajima koji nemaju prilike da vide stvaralašvo Stojana Ćelića i njegovog doba, ova izložba će biti pravo otkriće našeg velikana.
Stole je večeras sa nama. Osećam da pokazuje svojim odmerenim, sigurnim korakom, nezaboravnom figurom svoje stamene ličnosti, sa smeškom i malo reči a mnogo značenja – da je srećan i zadovoljan. Zadovoljan je onim što je uradio i što je na ovoj velelepnoj izložbi izloženo. I ponosan na direktorku Muzeja Zepter, dr Ivanu Simeonović Ćelić. Na svoju Ivanu. Hvala Ivani što je još jednom donela Stoletova dela i novim generacijama i nama, prijateljima koji žive sa njim iako ga nema već dvadeset dugih godina.
Rad i delo Stojana Ćelića pratili su, o njemu pisali i objašnjavali ga kritičari i teoretičari njegovoga doba. Sam Ćelić je o svom delu govorio u mnogobrojnim intervjuima – novinskim, radijskim, televizijskim – koji su sa njim pravljeni. Njegovo delo istorija umetnosti je okarakterisala, jednostavno rečeno, kao geometrijsku apstrakciju, a Ćelić je svoj odnos prema apstraktnom, realnom i inim objašnjavao: „Neki nagoveštaji u slikarstvu prvih decenija (20) veka odredili su vidove apstraktne umetnosti. Mi smo se mogli, u drugoj polovini veka, naći u svetu apstraktne umetnosti kao u svom životnom prostoru, bez sumnji, bez novih pitanja, obavljajući svoje zadatke pod dejstvom uticaja i faktora koji onemogućuju nalaženje korena. Nisam ni u vreme pune dominacije apstraktne umetnosti, prihvatajući je, smatrao da je ona neprikosnovena. Razumljivo, nisam mogao prihvatiti primedbe da se unutar nje kao koncepta odvajamo od života. Ona je samo utvrdila moguće ljudske mere u sferi u kojoj se mišljenje i viđenje u najvišem stepenu podudaraju. Ovom mišljenju i viđenju bili su i ostali važan podsticaj neki impulsi psihe čiju prirodu teško prepoznajemo ukoliko ih ne uzmemo u pojmovima psihologije i psihoanalize… Ja nisam mogao da vidim rešenje van već u meni reduciranog sveta dignutog daljom redukcijom do apstraktnog i tako vraćenog stvarnosti. Ovde proces na određenim stupnjevima nudi otrkića od vrste koja omogućuje da se forma i struktura forme nađu u izmenjenom položaju, da se iz jednog stanja stvari pređe u drugo, prepoznatljivo i prihvatljivo prihvatanjem izmene ranije uspostavljenih odnosa… Ne bežim od konstatacije da sam apstrahovao moguće realne situacije, ali sam svestan da su ih razarali i ponovo konstituisali na drugom mestu traženi i nađeni elementi.
Budući da sam u prirodi pokušavao da intervenišem u cilju uspostavljanja geometrijskog sklada, ovaj sklad, da ne bi sam sebi postao svrha, nagrizao sam nervaturama vegetalnog, fleksibilnog porekla. Smatrao sam da imam pravo, idući ka krajnjoj čistoti, da zadržim trag uzbuđenja u susretu sa istinama…
O ovim i mnogim drugim zanimljivim stvarima može se saznati u nizu emisija o Stojanu Ćeliću koje se svakodnevno emituju na izložbi 20 GODINA BEZ STOJANA ĆELIĆA u MUZEJU ZEPTER u prizmelju i u Museum Art café-u na prvom spratu.
A sećanje na Stojana Ćelića iz različitih vizura će izgovoriti stručnjaci i prijatelji: dr Simona Čupić, istoričar umetnosti; Bojana Burić, istoričar umetnosti; Gordana Stanišić, istoričar umetnosti; dr Gojko Subotić, akademik; prof. Predrag Bajčetić, reditelj
22. mart 2012. u 20 časova
