1957/58.
I razred
Polaže prijemni za 10. beogradsku gimnaziju u Beogradu, na Topčiderskom brdu. Likovno predaje Bosa Beložanski. Ona je bila, po Radojčićevim rečima, anđeo nebeski. Govorila je: „Vidite, deco, kako je ovo lepo“, oduševljena nekim radovima na kojima je bilo uglavnom cveće. Učenice su skoro sve slikale cveće, a momci su slikali automobile, Flaša Gordona, kauboje…
Radojčić je u školu išao i vraćao se kroz Hajd park. U proleće, kad padne preko noći, sneg se zadrži ujutru na gornjim granama. To je davalo nezaboravan utisak i Radojčić je to slikao. Profesorka to baš nije dobro razumevala i teško je prihvatala.
U nekom trenutku profesorku Beložanski, na određeno vreme, zamenjuje Pavle Radovanović, akademski vajar. On se vratio s Golog otoka, što je ostavilo nekih posledica na njegovo ponašanje u društvu. Završavao je Specijalku kod vajara Sretena Stojanovića. Učenici su bili zapanjeni njegovim znanjem o renesansi, Đotu, Mazaču, Fra Anđeliku i drugim slikarima, što je uticalo da se kasnije pojedini učenici opredele za društvene nauke i umetnost. Tako je Bogdan Tirnanić, budući poznati novinar, upisao Istoriju umetnosti, Radojčić Akademiju likovnih umetnosti a Braca Ferenčak Arhitekturu.
1958/59.
II razred
U Šumatovačkoj, kod Lale Subotičkog, sprema se za Akademiju. Polaznici ovog ateljea nisu bili samo oni koji se spremaju za prijemni ispit, već i amateri željni savladavanja likovnih tehnika. S Radojčićem su se spremali za Akademiju: Milka Stojanović, Laza „Šermetr“, Boris Heljd, Dragoš Kalajić, Pavle Aksentijević, Marica Prešić. Vladala je ovde sjajna atmosfera jer su u Šumatovačku dolazili i mladi kojima likovna umetnost nije bila u prvom planu. Bio je to kružok gde se radilo, diskutovalo, raspravljalo.
Radojčić pokušava da se upiše na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, ali pada na prijemnom ispitu i vraća se u školsku klupu za još godinu dana.
1959.
Radojčićev rođeni brat, sedam godina stariji, Petar, budući mašinski inženjer, bio mu je idol. To se ogledalo u mnogim stvarima, posebno zato što je bio veoma uredan, za razliku od mlađeg brata, koji je uvek pravio nered, imao je zlatne ruke i umeo je svašta da napravi. Lepo je crtao i radio odlične akvarele. Profesor u II muškoj gimnaziji bio mu je Pavle Vasić. Petar je štitio brata a posebno od kada je otac preminuo, imao je ulogu zaštitnika porodice. Bio je u Nemačkoj godinu dana (1959) na usavršavanju. Iz Nemačke je doneo televizor i vespu. Pola ulice je, budući da je ovo bio jedini televizor u kraju, dolazilo da gleda neki program. Radojčić se spremao za Akademiju, gledao televiziju i crtao.
1959/60.
Završava III razred gimnazije.
1960/61.
I godina studija
Ponovo konkuriše na Akademiji (od 1973. to je Fakultet) likovnih umetnosti u Beogradu i posle položenog diferencijalnog ispita i ostalog dela prijemnog ispita počinje da studira.
Na prvoj godini, u klasi tada docenta Stojana Ćelića, u Rajićevoj ulici, studenti crtaju portret i akt ugljenom. Ćelić bi ušao u klasu, obavezno se našalio s nekim, pogledao bi šta su đaci uradili a Radojčiću bi rekao: „Gospodin nos.“ Na kraju zimskog semestra bilo je individualnih razgovora s profesorom u kojima je student pričao o svom radu a ponekad i o nekom od svojih kolega. Ako bi u kritici rada kolege neko preterao, profesor bi rekao: „Nemoj da zanovetaš.“
1961/62.
II godina studija
Prelazi na Vajarski odsek, kod Nikole Jankovića, tada docenta, u Rajićevoj. Ima nesporazuma s profesorom budući da je počeo da radi apstraktno a Jankoviću se to nije dopadalo. Pre podne vaja a po podne radi crtež. Crtalo se po živom modelu. Predmet drži Aleksandar Luković, tada docent.
1962/63.
III godina studija
Na trećoj godini, kad student bira profesora, prelazi u klasu kod Jovana Kratohvila, tada vanrednog profesora, na Topčiderskom brdu. Radi se Veliki akt, po živom modelu. To nije bilo lako savladati: glina, konstrukcija, armatura, proporcije, pokret, karakter – glava figure mora da se uklopi u celinu.
U leto, po završenoj godini, radi s kolegama na restauraciji i konzervaciji u baroknoj pavlinskoj crkvi, u okviru zatvora, u Lepoglavi. Poslove je vodio Jugoslovenski institut za zaštitu spomenika kulture a ekipa je bila mešana hrvatska i srpska.
1963/64.
IV godina studija
Zbog sukoba s kolegom u klasi, napušta Kratohvila i prelazi kod, tada vanrednog profesora, Miodraga Miše Popovića. Kao najznačajnije stečeno znanje, Radojčić ističe princip koji je sam Popović preuzeo od Marina Marinija: vajanje u plohama, blago povijenim i dobro povezanim. Bila je to nova energija na Vajarskom odseku.
Ekskurzija za Zagreb. Poseta Akademiji i ateljeu Frana Kršinića. Cela klasa je radila po uzoru na svoga profesora a kada je Kršinić primetio čuđenje studenata s beogradske Akademije reče: „Dečki su nježni.“
U leto Radojčić je na terenu u manastirima: Visoki Dečani, saniranje malih kupola, radove vodi Radoman Gašić; Ravanica – čišćenje fresaka.