Slavoljub Radojčić pred izložbu u Galeriji Stara Kapetanija / S.R. before the exhibition at the Stara Kapetanija Gallery, 1989
U ateljeu Radojčić posmatra svoju skulpturu Titanik / Radojčić observers his work in the studio Titanic, 1989.
1941.
Otac Radovan, železničar, i majka Katarina, domaćica, s troje dece (dve ćerke, Marija i Olga, i sin, Petar), žive u Pančevu. Lojalan kralju i otadžbini, otac odbija saradnju s okupatorom. Zbog toga je porodica proterana iz Pančeva. Porodica prelazi u Beograd i nastanjuju se u Prokopu, „gde su uglavnom živeli železničari i doseljenici, Srbi koji su prebegli uoči i početkom Drugog svetskog rata iz Hrvatske“.
1942.
Rođen 30. avgusta u Beogradu, gde će se u porodici kasnije roditi još dve ćerke, Milena i Ljiljana.
1949.
Upisuje Оsnovnu školu „Vojvoda Mišić“ u Beogradu. To je bila udobna zgrada, bivša fabrika imalina pa su pod i drveno stepenište još uvek mirisali na pastu za obuću.
Ovde je počeo da vaja. U likovnoj sekcija đaci su vajali i slikali kod učitelja Paje koji je predavao Ručni rad.
Posle Radojčićevog četvrtog razreda škola je preseljena u zgradu pored Partizanovog stadiona i Crkve Arhanđela Gavrila, u Humskoj ulici. Peva u crkvenom horu.
Nastavnik fizičkog bio je Ljuba Ivanović, svetski poznati džudista. Neke od đaka, među kojima je bio i Radojčić, odveo je da treniraju rvanje u Partizanu.
1955.
Umire mu otac.
GALICIJA, 1973
SARKOFAG (STOPA) /
SARCOPHAGUS (FOOT), 1982-2019
1957/58.
I razred
Polaže prijemni za 10. beogradsku gimnaziju u Beogradu, na Topčiderskom brdu. Likovno predaje Bosa Beložanski. Ona je bila, po Radojčićevim rečima, anđeo nebeski. Govorila je: „Vidite, deco, kako je ovo lepo“, oduševljena nekim radovima na kojima je bilo uglavnom cveće. Učenice su skoro sve slikale cveće, a momci su slikali automobile, Flaša Gordona, kauboje…
Radojčić je u školu išao i vraćao se kroz Hajd park. U proleće, kad padne preko noći, sneg se zadrži ujutru na gornjim granama. To je davalo nezaboravan utisak i Radojčić je to slikao. Profesorka to baš nije dobro razumevala i teško je prihvatala.
U nekom trenutku profesorku Beložanski, na određeno vreme, zamenjuje Pavle Radovanović, akademski vajar. On se vratio s Golog otoka, što je ostavilo nekih posledica na njegovo ponašanje u društvu. Završavao je Specijalku kod vajara Sretena Stojanovića. Učenici su bili zapanjeni njegovim znanjem o renesansi, Đotu, Mazaču, Fra Anđeliku i drugim slikarima, što je uticalo da se kasnije pojedini učenici opredele za društvene nauke i umetnost. Tako je Bogdan Tirnanić, budući poznati novinar, upisao Istoriju umetnosti, Radojčić Akademiju likovnih umetnosti a Braca Ferenčak Arhitekturu.
1958/59.
II razred
U Šumatovačkoj, kod Lale Subotičkog, sprema se za Akademiju. Polaznici ovog ateljea nisu bili samo oni koji se spremaju za prijemni ispit, već i amateri željni savladavanja likovnih tehnika. S Radojčićem su se spremali za Akademiju: Milka Stojanović, Laza „Šermetr“, Boris Heljd, Dragoš Kalajić, Pavle Aksentijević, Marica Prešić. Vladala je ovde sjajna atmosfera jer su u Šumatovačku dolazili i mladi kojima likovna umetnost nije bila u prvom planu. Bio je to kružok gde se radilo, diskutovalo, raspravljalo.
Radojčić pokušava da se upiše na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, ali pada na prijemnom ispitu i vraća se u školsku klupu za još godinu dana.
1959.
Radojčićev rođeni brat, sedam godina stariji, Petar, budući mašinski inženjer, bio mu je idol. To se ogledalo u mnogim stvarima, posebno zato što je bio veoma uredan, za razliku od mlađeg brata, koji je uvek pravio nered, imao je zlatne ruke i umeo je svašta da napravi. Lepo je crtao i radio odlične akvarele. Profesor u II muškoj gimnaziji bio mu je Pavle Vasić. Petar je štitio brata a posebno od kada je otac preminuo, imao je ulogu zaštitnika porodice. Bio je u Nemačkoj godinu dana (1959) na usavršavanju. Iz Nemačke je doneo televizor i vespu. Pola ulice je, budući da je ovo bio jedini televizor u kraju, dolazilo da gleda neki program. Radojčić se spremao za Akademiju, gledao televiziju i crtao.
1959/60.
Završava III razred gimnazije.
1960/61.
I godina studija
Ponovo konkuriše na Akademiji (od 1973. to je Fakultet) likovnih umetnosti u Beogradu i posle položenog diferencijalnog ispita i ostalog dela prijemnog ispita počinje da studira.
Na prvoj godini, u klasi tada docenta Stojana Ćelića, u Rajićevoj ulici, studenti crtaju portret i akt ugljenom. Ćelić bi ušao u klasu, obavezno se našalio s nekim, pogledao bi šta su đaci uradili a Radojčiću bi rekao: „Gospodin nos.“ Na kraju zimskog semestra bilo je individualnih razgovora s profesorom u kojima je student pričao o svom radu a ponekad i o nekom od svojih kolega. Ako bi u kritici rada kolege neko preterao, profesor bi rekao: „Nemoj da zanovetaš.“
1961/62.
II godina studija
Prelazi na Vajarski odsek, kod Nikole Jankovića, tada docenta, u Rajićevoj. Ima nesporazuma s profesorom budući da je počeo da radi apstraktno a Jankoviću se to nije dopadalo. Pre podne vaja a po podne radi crtež. Crtalo se po živom modelu. Predmet drži Aleksandar Luković, tada docent.
1962/63.
III godina studija
Na trećoj godini, kad student bira profesora, prelazi u klasu kod Jovana Kratohvila, tada vanrednog profesora, na Topčiderskom brdu. Radi se Veliki akt, po živom modelu. To nije bilo lako savladati: glina, konstrukcija, armatura, proporcije, pokret, karakter – glava figure mora da se uklopi u celinu.
U leto, po završenoj godini, radi s kolegama na restauraciji i konzervaciji u baroknoj pavlinskoj crkvi, u okviru zatvora, u Lepoglavi. Poslove je vodio Jugoslovenski institut za zaštitu spomenika kulture a ekipa je bila mešana hrvatska i srpska.
1963/64.
IV godina studija
Zbog sukoba s kolegom u klasi, napušta Kratohvila i prelazi kod, tada vanrednog profesora, Miodraga Miše Popovića. Kao najznačajnije stečeno znanje, Radojčić ističe princip koji je sam Popović preuzeo od Marina Marinija: vajanje u plohama, blago povijenim i dobro povezanim. Bila je to nova energija na Vajarskom odseku.
Ekskurzija za Zagreb. Poseta Akademiji i ateljeu Frana Kršinića. Cela klasa je radila po uzoru na svoga profesora a kada je Kršinić primetio čuđenje studenata s beogradske Akademije reče: „Dečki su nježni.“
U leto Radojčić je na terenu u manastirima: Visoki Dečani, saniranje malih kupola, radove vodi Radoman Gašić; Ravanica – čišćenje fresaka.
STUDIJA AKTA MURATA /
STUDY OF A NUDE OF MURAD, 1965
1964/65.
V godina studija
Poslednja godina studija.
Ekskurzija za Pariz. Hotel Vandom, u blizini čuvenog trga Vandom po kome je i dobio ime. Vođa puta je Zoran Pavlović, profesor Istorije umetnosti. Impresioniran posebnom vizurom, iz daleka, spomenika maršalu Neju, blizu Trijumfalne kapije, Radojčić će nekoliko decenija kasnije izvesti svoju skulpturu Maršal Nej, 1983 (gips).
Diplomira s velikim stojećim muškim aktom Studija akta Murata, 1965 (gips) za koji dobija nagradu iz Fonda „Sreten Stojanović“ koja se dodeljuje na Akademiji likovnih umetnosti. Za ovaj akt Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti i reditelj, rekao je da je „jedan od najlepših i najzrelijih studentskih radova svih generacija“.
Leto provodi na restauraciji bazilike u Herakleji – klesanje parapetnih ploča u mermeru. Arhitekta Milka Čanak rukovodi radovima na arhitekturi a Gordana Tomašević vrši arheološka iskopavanja.
U Beogradu je u službi treći sekretar američke ambasade, Tom M. T. Nejls s kojim Radojčić putuje po manastirima nekoliko godina, subotom i nedeljom. Oduševljen našim manastirima i sredinom, niz godina kasnije (1999) postaje ambasador u Stejt departmentu za Kanadu i jugoistočnu Evropu kad „savetuje“ Srbiji da oslobodi prolaz NATO-u, da povuče vojsku s Kosova itd.
Primljen je u ULUS.
GORILA / GORILLA, 2002
SNUPI / SNOOPY, 2002-2005
1965.
Prvi put izlaže na grupnim izložbama: BEOGRAD, Izložbeni paviljon u Masarikovoj ulici, 6. Oktobarski salon, 20. oktobar – 20. novembar 1965. i SLOVENJ GRADECU, Umetnostni paviljon, Jugoslovenska likovna razstava „Mir, humanost in prijateljstvo med narodi“. Od tada će učestvovati na mnogobrojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Upoznaje Mirjanu Popović, buduću suprugu.
1965/66.
Na jesen upisuje poslediplomske studije kod profesora Miodraga Miše Popovića, kod koga je i diplomirao na Vajarskom odseku.
U klasu je često dolazila Marina Abramović i jednom prilikom je na štafelaju kolege Miše Tripkovića zapisala: „Tao – neumitna sudbina“.
Radojčić se posvećuje novoj figuraciji, eksperimentiše i traga za sopstvenim izrazom.
Uspešno završava I godinu.
1966.
Dobija Prvu nagradu na konkursu CK omladine Srbije povodom Dana Republike i Nacionalnu nagradu za skulpturu za Jugoslaviju u Hagu povodom izložbe male plastike u Madurodamu. (Tokom života dobijaće niz nagrada). Na dodeli nagrade Radojčić nije bio.
Posle ove izložbe, u Beogradu s vajarem Koljom Milunovićem priprema katalog za izložbu koja će biti otvorena početkom 1967. (17. februar – 9. mart) u Amsterdamu, u Galerie D ̓eendt. Na ovoj izložbi će, pored Radojčića i Milunovića, izlagati još Ana Viđen i Milija Glišić. Pisac predgovora i organizator bio je Aleksa Čelebonović.
Prvu samostalnu izložbu imao je u Domu kulture Zapadni Vračar. Od tada samostalno će više puta izlagati u zemlji i inostranstvu.
1967.
Posle izložbe ostaje još mesec dana u Amsterdamu u hotelu Brouer na kanalu Singel.
Učestvuje na 1. IZLOŽBI JUGOSLOVENSKOG PORTRETA u Tuzli i dobija otkupnu nagradu za skulpturu Murat (1966, patinirani gips). Radojčić će još dva puta izlagati na IZLOŽBI JUGOSLOVENSKOG PORTRETA: na 2. izložbi 1971, kada će pokloniti Portret Pavla Kovačevića, 1970 (patinirani gips) i na 5. izložbi 1983, kada dobija otkupnu nagradu za skulpturu Doručak S. Ć, 1981 (bronza).
U jesen završava poslediplomske studije i odlazi u vojsku u Ljubljanu. Pravi crteže koji su sačuvani do današnjih dana. U društvu je s Balšom Rajčevićem i Božidarom Babićem. S Božom Babićem bilo je mnogo anegdota. U vojsci ostaje godinu dana.
PESNIK / POET, 1968
GNJURAC / DIVER, 1966
1968.
Razdužuje opremu, izlazi iz vojske i vozom se vraća u porodičnu kuću u Beogradu.
Započinje vajarski rad u vešernici porodične kuće njegove devojke Mirjane Popović, u Osmana Đikića, Profesorska kolonija, koju pretvara u atelje.
U improvizovanom ateljeu posećuju ga istoričari umetnosti Đorđe Kadijević i Lazar Trifunović, umetnici Milija Glišić, majstor Voja Lazić. Čeda Edrenić, galerista, kolekcionar i trgovac, takođe često dolazi. Videvši crtež Lenon, 1968 (tuš i pero na papiru) predlaže Radojčiću: „Radi ovako, sve ću da ti prodam.“ I reditelj Jovan Ristić je u „ateljeu“ snimio s Radojčićem film za televiziju.
Izlaže na nekoliko grupnih izložbi u Beogradu.
1969.
Republička zajednica kulture dodeljuje Radojčiću atelje u Ulici Franca Rozmana na 13. spratu, na kome su još tri ateljea (Momčilo Antonović, Gradimir Petrović i Danica Antić). Živi i radi u ateljeu.
Redovno izlaže na grupnim izložbama.
1970.
Početkom godine u St. Galenu (Švajcarska) izložbom Radojčićevih crteža i skulptura (od 7. januara do 15. februara) započela je život novootvorena galerija DIBI DABI koja će kasnije biti Galerija Wilma LOCK i u njoj će Radojčić često izlagati. Galerija i danas postoji.
Radi skulpture (Gastarbajteri) koje su bile direktan odgovor na ono što je video i doživeo u vozovima dok je ranije putovao po Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji.
Dobija stipendiju Britanskog saveta i boravi mesec dana u Londonu. U Galeriji Hejvord je otvorena izložba SAVREMENE JUGOSLOVENSKE SKULPTURE (30. april – 31. maj) na kojoj izlaže Kožu jednog kentaura, 1970 (gips). Pismom od 7. jula, umetnički direktor Galerije Robin Kembel zahvaljuje Radojčiću na učešću na izložbi, saopštava da se mnogo ljudi interesovalo za izložbu i da je bilo nekoliko značajnih tekstova u novinama. Istovremeno, kaže da je srećan što je Radojčić imao mogućnost da dođe u London dok je izložba trajala i da se nada da mu je boravak bio ugodan.
Sa skulptorkom Olgom Jevrić i vajarem Otom Logom odlazi u posetu Henriju Muru u njegov atelje izvan Londona. U Londonu Radojčić obilazi i razne znamenitosti, odlazi na buvljak Petikot Lejn Market na kome nalazi razne zanimljive stvari, kupuje alate, opremu.
1971.
Ženi se Mirjanom Popović, tada apsolventom svetske književnosti. Adaptira atelje za stanovanje u kome će bračni par živeti, pa čak i kad im se rodi sin, niz godina. Dotadašnji prostor ateljea pretvoren je u stan a prostor za rad je sada zastakljena terasa. Zbog tesnog prostora radi i dalje u vešernici koju će ubrzo morati da napusti.
U avgustu mesecu postaje asistent za Vajanje i Crtanje na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Asistent je kod svojih bivših profesora Miodraga Miše Popovića i Jovana Kratohvila.
1974.
Vodi svoje studente u Zagreb na Meštrovićevu izložbu. Ostaju samo jedan dan: putuju noćnim vozom, dan provode u Zagrebu i vraćaju se opet noćnim vozom.
DORUČAK S. Ć. / BREAKFAST OF S.Ć, 1977
RUČAK S.Ć. / LUNCH OF S.Ć, 1986
1975.
Učestvuje na simpozijumu SKULPTURA U KAMENU PEŠČARU u Ostrožcu (Cazin) i radi skulpturu Velika Galicija (bihaćki peščar) Tema Galicija opsedala je Radojčića neko vreme, od 1972. kada je uradio Malu Galiciju (bronza) do 1976. kada u Aranđelovcu kleše još jednu Veliku Galiciju.
Bilo je to sećanje na dedu, po majci, Stojana Markovića, koga nije upoznao a jedina uspomena, osim mnogih priča koje je slušao u porodici, jeste jedna fotografija. Deda je bio mobilisan u austrougarsku vojsku i ova je fotografija napravljena u Baji (Mađarska) pred sam odlazak na ruski front u Galiciju (između Poljske i Belorusije). Deda je tamo poginuo a unuk mu je posvetio svoje skulpture.
Od Cazina, gde Radojčićeva skulptura ostaje u slobodnom prostoru, docnije će umetnik uraditi skulpture i zidne aplikacije (plakete i reljefe) za slobodne i javne prostore.
PLIVAČ / SWIMMER , 1974
PLIVAČ / SWIMMER, 1988
PLIVAČ / SWIMMER, 1988
1976.
Na simpozijumu BELI VENČAC u Aranđelovcu kleše Veliku Galiciju (mermer- Beli venčac). Pomaže mu Nikola Kovačević, klesar koji je radio karijatide za Meštrovićev spomenik na Avali. Bio je prilično star pa je Radojčić uglavnom radio sam.
Iznenada je ovde sreo kuma koga je skoro i zaboravio. Naime, jednom prilikom dok je klesao pojavio se Aleksandar Đonović, direktor SMOTRE MERMER I ZVUCI, s direktorom parka Bukovičke banje. „Evo, našao sam ti kuma“, rekao je. Bio je to Radojčićev kršteni kum, potomak vojvode Arsenija Lome, kod koga su Radojčićevi preci bili oružari i s kojim su se okumili. Bilo je opšte oduševljenje.
1977.
Izabran je za docenta sada na Fakultetu likovnih umetnosti. Aleksandar Zarin, tada vanredni profesor, koji vodi prvu i drugu godinu, predlaže da mu Radojčić bude asistent. Kako su studenti tražili da on vodi klasu odlučeno je da Slavoljub bude na prvoj godini a Zarin na drugoj.
Dobija stipendiju za Nemačku, u okviru međunarodne saradnje – razmena profesora. Odlazi u Keln da poseti Galeriju Veith TURSKE, zatim u Bon kod gospodina Milera, od koga dobija novac za putne troškove i troškove za prvi mesec boravka. Preko Kasela stiže u Braunšvajg. Ostaje tri meseca: oktobar, novembar, decembar, kao gostujući profesor. Radi svoju skulpturu u klasi i sa studentima razgovara, upućuje ih u tajne modelovanja i klesanja… kuva im pasulj. Sa studentima odlazi u Kasel. Upoznaje Jozefa Bojsa. U kafani u kojoj je sedeo Radojčić mu je prišao i u razgovoru rekao da je hteo kod njega da dođe na Akademiju u Diseldorfu, ali Bojs više nije bio tamo. Bojs mu je dao broj telefona da se javi.
Sa studentima putuje i u Istočni i Zapadni Berlin. Ostaju 15 dana, spavaju u nekom hostelu. Obilaze Akademiju i posećuju razne klase i dive se opremi koju poseduju. Sa četiri studenta odlazi i u Dortmund. Vozi pozajmljena kola, „bubu“. Ostaju samo jedan dan.
Hrani se sa studentima u njihovoj menzi. Na odlasku studenti su mu priredili veliki ispraćaj.
Krajem godine vraća se u Beograd.
CRTEŽ / DRAWING, 1983
SCHWEIZER KOLLEGE, MOJ OTAC / SWISS COLLEAGUE, MY FATHER, 1980
BRANI PETROVIĆU / TO BRANA PETROVIĆ, 2000
1978.
Sa suprugom Mirjanom putuje u Keln na izložbu crteža umetnika Galerije Veith TURSKE. Izlažu: Franc Garč, Emil Šumaher, Rolf Izeli. Šumaheru se dopadaju Radojčićevi crteži. Ova izložba je zatim preneta u Landes kliniku, kliniku za duševne bolesti.
Kupuje plac u Malom Popoviću, pored bratovljevog placa, koji mu je brat i pronašao. Postavlja montažnu limenu garažu.
1979.
Boravi u koloniji ZILIK (zimska likovna kolonija) u Karlovcu, Hrvatska. Tu ga dočekuje već čuveni vajar Ivan Kožarić. Radojčić je gost u koloniji povodom nagrade na JUGOSLOVENSKOM BIJENALU AKVARELA u Karlovcu početkom godine za akvarel Makar, 1970 (akvarel na papiru).
1980.
U januaru mesecu putuje u Zagreb povodom izložbe BEOGRADSKI MLAĐI UMETNICI koja je iz Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ prebačena u Galeriju Karas. Autor izložbe je bila istoričar umetnosti Irina Subotić.
Radojčić sreće ponovo Ivana Kožarića. U svom ateljeu pokazuje posetiocima škrinju iz koje vadi i pokazuje crteže iglom, koncem na platnu. Kožarić veli „da voli šivati i saugovati (usisavati prašinu)“. Toga tak smiruje, govorio je.
1981.
Rađa mu se sin Ivan. Danas je on svoj čovek i urednik je portala NOIZ.
1982.
Povodom Svetskog prvenstva u fudbalu u Madridu priređena je međunarodna izložba na kojoj učestvuje i Jugoslavija. Komesar izložbe za Jugoslaviju je bila dr Katarina Ambrozić u čijoj selekciji je bio i Slavoljub Radojčić.
1983.
Putuje u Tuzlu povodom IZLOŽBE JUGOSLOVENSKOG PORTRETA na kojoj dobija otkupnu nagradu. Prisustvuje svečanoj večeri koju priređuje Galerija. Posećuju atelje slikara Ismeta Mujezinovića.
1985.
Izabran je za vanrednog profesora.
1986.
Na izložbi PROSTOR ’86, na Adi Ciganliji, izlaže skulpturu Plivač (gips). Dobija nagradu. Putuje u Danilovgrad po kamen za skulpturu. Nosi dimenzije, uplatu za kamen i transport. Stiže kamen na Adu i započinje klesanje.
Od 17. do 22. novembra Radojčić sa svojim kolegama, vanrednim profesorima Brankom Miljušem i Momčilom Antonovićem i sekretarom FLU Vesnom Jurić, boravi u Budimpešti i u poseti su Visokoj školi lepih umetnosti.
1987.
Preseljavaju se u stan na Banovom brdu. Na ulici, u kojoj nema saobraćaja, i u prostranom dvorištu sin je po ceo dan.
Atelje u kome su do tada živeli ponovo ostaje samo prostor za rad.
Žiri u sastavu Bogdan Bogdanović, Stojan Ćelić, Olga Jevrić, Miodrag B. Protić i slikar iz Šapca Marsenić dodeljuju Radojčiću prvu nagradu za rad Rodoslov, 1987 (gips). Borci Šapca donose odluku da ova skulptura ne predstavlja njihovu borbu iz 1941. Zato spomenik nije izveden („Borci više znaju od akademika“).
Već na poslednjoj godini osnovnih studija (1964/65) Radojčić počinje da učestvuje na konkursima za skulpturu u javnim prostorima. Bio je to konkurs za spomenik Moši Pijade. Na konkursu je učestvovalo dosta Zagrepčana, među kojima je bio i vajar Branko Ružić, čiji je spomenik postavljen ispred Politikine zgrade nekada u Makedonskoj ulici br. 29 (danas je to Trg Politika br. 1). Radojčić je jedna fotografija portreta napravio portret i figuru, u gipsu (uništeno, sačuvana je samo).
Učestvovao je na konkursu za spomenik Đuri Đakoviću u Sarajevu. Nagradu nije dobio, ali je u svojoj Crvenoj knjizi zapisao: „Igrao sam igru koja nije moja“ i „Pitanje je da li i dalje negovati ovu infantilnu semantiku?“ Učestvovao je na konkursu za spomenik Lenjinu ispred nekadašnjeg CK SKJ, na Ušću. Na konkursu za spomenik knezu Lazaru (1971) Radojčić je nagrađen drugom nagradom – skica je sačuvana u muzeju u Kruševcu.
Učestvuje na LIKOVNOJ KOLONIJI MAGNOHROM (Kraljevo). Tokom godina slediće, iako ne česta, učešća na kolonijama na kojima se radi, druži, razgovara i ostavlja poneko delo.
1988.
Krajem decembra izabran je za redovnog profesora za predmete Vajanje i Crtanje.
Završava skulpturu Plivač i postavlja je kod Okruglog kupatila na Adi Ciganliji.
Iseljava se iz vešernice gde je do tada još radio.
Prodaje garažu u Malom Popoviću i počinje da zida vikendicu, koja će postati radionica i skladište. Tu povremeno lije i radi pojedine stvari koje ne može u Beogradu, ostavlja gipsane modele koje više neće liti.
VOJNO LICE / MILITARY PERSON, 1980-2009
TVOJ SILUET ADALJOBNI 1, 1994
GLASNIK / MESSENGER, 1988
Profesor Jovan Kratohvil odlazi u penziju i Radojčić dobija njegovu klasu. Nasleđuje i nekoliko studenata. Kod Radojčića se upisuju Dragan Jelenković, Božica Rađenović, Dragana Ilić, Nina Kocić… koji će postati vrsni vajari a Dragana Ilić i Božica Rađenović biće izabrane za asistente FLU. Dragana Ilić je još uvek na Fakultetu i redovni je profesor. Božica Rađenović, iako izabrana za asistenta, nije se pojavila na Fakultetu jer je odustala, živeći već tada u Kanadi.
Na 9. JUGOSLOVNSKOM BIJENALU MALE PLASTIKE u Murskoj Soboti (6. oktobar – 6. novembar) u Galeriji Kulturnog centra a potom i u Ljubljani (20. januar – 20. februar 1990) u Galeriji Cankarjevog doma, Radojčić izlaže skulpturu Putnik na Zapad, 1985 (bronza), za koju dobija nagradu Kulturne skupnosti Slovenije uručene u Cankarjevom domu u Ljubljani. Na izložbi kritičar Aleksander Bassin je, posmatrajući Radojčićevu skulpturu, rekao: „Napravio si političko provokacijo.“
1990.
Razmena profesora Fakulteta likovnih umetnosti i College of Art iz Edinburga (Škotska). Za Edinburg putuju redovni profesori Momčilo Antonović i Slavoljub Radojčić. Ostaju osam dana. Za to vreme razgovaraju sa studentima, odlaze u muzeje, idu na izlete. Imaju izložbu svojih crteža. Idu u Glazgov. Vozom, noću, vraćaju se preko Londona. Ostaju jedan dan – posećuju Nacionalnu galeriju i neke izložbe.
Na samostalnoj izložbi u Galeriji Sebastian u Beogradu slikar, vanredni profesor Zoran Vuković i Ivana Simeonović Ćelić, tada bibliotekar, Radojčićeve kolege s FLU, prave video-zapis. Vuković snima a Simeonovićeva razgovara s Radojčićem (dokumentacija MUZEJ-a ZEPTER).
1998.
Učestvuje na Simpozijumu u Svilajncu. Svaki vajar dobija dva kubika hrastovine, kao poklon iz šumskog gazdinstva Despotovca. Radojčić se pita šta da radi s ovim balvanima. Kako saznaje da u gradu ima strugara odlučuje da balvani budu prevezeni a on će zamoliti da se izrežu na debljinu od pola cola. Od jedne ploče reže Velikog anđela, 1998 (drvo). Skulptura ostaje u vinskom podrumu, nekadašnjem vlasništvu vinarije Mozer. Ostalo drvo prebacuje u Beograd i radi druge anđele.
1999.
U martu mesecu otvorena je Radojčićeva samostalna izložba TITANIK I DRUGE SKULPTURE u Galeriji Kulturnog centra Beograda. Izložbu otvara Lorenco Amberg. Njegov je i predgovor u katalogu. Ova izložba je proglašena za najbolju izložbu ove godine.
Amberg je švajcarski ambasador koji je sve vreme bombardovanja ostao u Beogradu. Često se viđa s Radojčićem.
PILJAR / GREENGROCER, 1973
1804, 1992
2000.
Pored niza prvih nagrada za skulpturu na raznim izložbama dobija Politikinu nagradu iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, za izložbu prethodne sezone. Velika je svečanost u Politici. Radojčićev prijatelj Bernard Štebler, poznati arhitekta u Švajcarskoj, koji je pravio kuće za izbeglice i rekonstrukciju zgrade za decu ometene u razvoju u Sremčici, prisustvovao je svečanosti.
Susret studenata akademija pravoslavnih zemalja (Beograd, Moskva, Solun, Bukurešt, Sofija) u gradu Didimotika u Grčkoj. Radojčić s četiri studenta ostaje tri nedelje. Obilaze: Aleksandropolis, prima ih gradonačelnik, koji u razgovoru pita ko će da pobedi na izborima za dva dana. Radojčić je odgovorio: „Koštunica“; zatim obilaze Ser, Kavalu, Sufle, gde se prave čipke.
Priređuju izložbu crteža, skulptura i slika na kraju boravka. Napravljena je i modna revija. Zahvaljujući profesorki Steli Lavi, istoričarki umetnosti, koja je gostovala u Beogradu, FLU je pre nekoliko godina uspostavio kontakt s Didimotikom. Kolonija je trajala nekoliko sezona a onda je ugašena.
Novembra–decembra učestvuje i na SAVREMENOJ JUGOSLOVENSKOJ IZLOŽBI „DOBRODOŠLO RAZUMEVANJE“ u Bratislavi. Autor izložbe je bila Ljubomira Slušna.
2002.
Učestvuje na Internacionalnoj umetničkoj radionici SKULPTURA U STAKLU u Pančevu. Radi se u ogromnoj fabrici stakla koja će uskoro biti ugašena i drsko privatizovana.
2003.
Na izložbi BALKANSKI TRIJENALE MALOG FORMATA u Solunu dobija nagradu za skulpturu Bankar,1980 (bronza).
Kao stipendista Aristotelovog univerziteta boravi u Solunu umesto mesec dana samo 20, budući da mu je istekla viza. Uči novogrčki jezik. S porodicom boravi u kampu Aristotelovog univerziteta u Posidiju (svako veče koncerti, vodi kurs vajanja za decu a rade na temu Nojeva barka). Kad mu je porodica otišla, Radojčić prelazi u stan Stele Lave, koja je na terenu.
ARHANGELU MIHAJLU S LJUBAVLJU /
TO ARCHANGEL MICHAEL WITH LOVE, 1993/94
RUSKI HOLOD, 2001
2004/05.
Profesor Ljubomir Gligorijević u tri broja Književnog lista objavljuje značajne tekstove: Okidač za humor u teškoj bronzi Slavoljuba Radojčića.
2005.
Samostalna izložba u Galeriji ULUS koju, dok je trajala, često obilazi slikar Radomir Reljić, kome se dopadaju Radojčićevi crteži, a posebno crtež Nazdravlje, 2004 (kombinovana tehnika na papiru) koji se i danas nalazi u Radojčićevom ateljeu. Izložbu povremeno posećuje slikar Miodrag Rogić, koji je jednom prilikom izjavio (preko puta Galerije ULUS je Galerija SANU u kojoj je u tom trenutku izložba Mladena Srbinovića): „Gosin Nikola Srbinović slika, a Caja stvara.“
BODI BILDER / BODYBULDER, 1996
U ČAST ŽORŽA BRASANSA /
IN HONOR OF GEORGES BRASANS, 2006
2007.
Zvanično odlazi u penziju krajem septembra 2007. godine, ali ostaje još godinu dana honorarno na Fakultetu likovnih umetnosti.
2008.
Na simpozijumu MERMER I ZVUCI u Aranđelovcu radi skulpturu Aqua viva, 2008 (mermer) koja ostaje u javnom prostoru pred Fabrikom vode.
Oslobođen odlazaka na Fakultet i obaveza koje je tamo imao, Radojčić svakodnevno radi u svom ateljeu, stvarajući skulpture i crteže i izlaže na samostalnim i grupnim izložbama.
DESPERAS, 1979
AUTOPORTRET / SELF-PORTRAIT, 2001
2009.
Zbog kućnih potrepština u kuću dolazi majstor Bata Obradović, doktor za struju kako ga Radojčić zove. Dok majstor popravlja Radojčić vaja njegov portret.
2018.
Treći je dobitnik nagrade STOJAN ĆELIĆ, umetnik, teoretičar i kritičar, akademik, koju je MUZEJ ZEPTER ustanovio 2014. godine i koja se dodeljuje svake druge godine (prethodni dobitnici su slikar Bogoljub Boba Jovanović i vajar Milija Nešić).
PLANETA SREĆE I RADOSTI / PLANET OF HAPPINESS AND JOY, 2011
2019.
Osmog marta na svečanoj dodeli nagrade „Sava Šumanović” u Novom Sadu Slavoljub Radojčić se, pošto mu je nagrada uručena, obratio mnogobrojnoj publici i novinarima s osvrtom na svoj dugogodišnji umetnički rad i sećanjem na neke važne biografske činjenice.
Na izložbi u Galeriji ZLATNO OKO,
Novi Sad
Radojčić u svom ateljeu
