RADIVOJE ĐUROVIĆ

RADIVOJE ĐUROVIĆ

Od 1973. učestvuje na velikom broju kolektivnih izložbi, u Jugoslaviji i Srbiji, u Francuskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji a dobio je i nekoliko značajnih nagrada:  nagradu Oktobarskog salona za slikarstvo dobio je 1989, a 1986. nagradu SIZ-a kulture Beograda za najbolju samostalnu izložbu slika u Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Slikao je, crtao, pravio kolaže a i dizajn, likovna oprema časopisa i knjiga, mu nije bio stran. Koristio je ulje, akrilik, kombinovanu tehniku, olovke u boji.

Krajem sedamdesestih godina XX veka radio je na izradi mozaika u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu  i u zgradi Televizije na Košutnjaku.

Bio je član ULUS-a od 1975 godine.

Đurović nije samo slikao već je o svom sopstvenom delanju i razmišljao. U skoro otkrivenim beleškama nalazimo: „Moje slike su plod jednog pomnog i sistematskog gledanja stvari koje me okružuju. Tako, odabran motiv izdvajam iz celine kojoj on pripada i prenesen na platno on pruža iznenađenje, jer smo navikli da ga gledamo u određenom sklopu sa ostalim elementima ili zbivanjima koja ga prate i sa kojima predstavlja celinu po kojoj ga prepoznajemo i pamtimo… Predmeti izdvojeni iz celine dobijaju nove kvalitete, nove karakteristike. U tim relacijama se o ovim slikama može govoriti kao o pogledu na svet. Na svet koji nas okružuje i pored koga prolazimo svaki dan, a ne primećujemo ga.“

U katalogu za izložbu RADIVOJE ĐUROVIĆ, BICIKLOM U MODERAN SVET Bojana Burić piše:

    Radivoje Đurović pripada generaciji umetnika koji su studirali na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (od 1973. Fakultetu), u kreativnoj atmosferi koja je iznedrila brojne stvaraoce, a koji su učinili osamdesetih godina svoj grad istinskom umetničkom metropolom. Iako se činilo da na samoj Školi dominiraju dve izrazite poetike, kao što je poetski ili simbolički realizam i s druge strane apstrakcija, a što je simplifikovano delilo studente na racionaliste i intuitivce, stvaralački potencijal se nalazio u onima koji su svoju individualnost brižljivo negovali i očuvali. Među njima je svakako Radivoje Đurović, koji je svoje školovanje u prestižnoj klasi profesora Stojana Ćelića na najbolji mogući način iskoristio da se metodološki osposobi, da gradi i neguje sopstvenu osetljivost i da formira svoje vizuelno mišljenje. U njegovoj stvaralačkoj ličnosti bile su spojene inteligencija i intuitivnost, askeza i jezgrovitost iskaza sa stvaralačkim hedonizmom, koji bi iznenada buknuo i rasplamsao se u kolorističkom vatrometu. Tokom izrastanja u personalno vrlo markantnog umetnika, diskretnog, ali postojanog prisustva na tadašnjoj likovnoj sceni, Radivoje Đurović umeo je da razume pouke profesora, da ih primeni, ali i da suvereno pristupi artikulaciji svog jezičkog idioma. Veoma ozbiljan i posvećen svom slikarskom poslu i elaboraciji plastičkih problema, koje je prepoznao kao konstituente svog slikarskog sveta, nije dozvolio da ga ponesu prvi, uspešni rezultati, već je uporno radio na ostvarenju harmonije između minimalističkih izražajnih sredstava i maksimalnog vizuelnog doživljaja i učinka. Izabranom redukovanom sintaksom, samo linijom i delikatnom šrafurom, ili monohromnim površima, radikalnim izborom sučeljenih oštrih geometrijskih formi i zaobljenja, mekih kontura koje definišu reljef, stvarao je svoje crteže i rane slike. Njegovi narativi su iz najneposrednijeg okruženja: pogled kroz prozor sobe ili ateljea na Akademiji, predmeti profane egzistencije u čijim odnosima ne traga za simboličkim značenjima, već za likovnim, plastičkim vrednostima i njihovim uodnošavanjem u kompozicione ritmove.

     Savladavanje otpora drvene olovke u boji, koja seizmografski beleži deformaciju geometrijskog oblika kao pojačavanje dinamike pokreta u prizoru i postepeno zakrivljavanje prostora koji sugestivno postaje fluid, očigledno je na crtežima, razradi onoga što će se tek izvesno desiti u slici, bio je jedan od ključnih ciljeva koje je ovaj umetnik sebi postavio… Tematizacija pogleda, odnosa fragmenta i celovitosti prizora, koji su uvek prisutni kao motiv na Đurovićevim radovima, predstavlja težnju ka usklađivanju realnog i apstraktnog, kao mesta na kojem se susreću materijalno i spiritualno. Crteži/minijature podrazumevaju viziranje, fokusiranje i uspostavljanje distance prema viđenom i zabeleženom u dubini umetnikovog i našeg pogleda. Stoga je njihova realna egzistencija uvučena u dubinu praznine prostora, belog papira/paspartua koji zaokružuje konzistentnost iscrtanog prizora, stroge elementarnosti.

     Tokom osamdesetih, kada smo se vremenski konačno sinhronizovali s evropskim i svetskim umetničkim događajima, a u doba pluralizma stvaralačkih poetika, Radivoje Đurović se prepoznaje po slikama koje na najbolji mogući način aproprijaciski razmatraju iskustva opart-a, pattern painting-a, sve do neogeo tendencija. Tih godina, on se istovremeno bavi i dizajnom, ne samo implementiranjem svoje visoke vizuelne kulture u „upotrebne svrhe” već i mogućnošću da se izazov dekorativnog deložira u drugi segment stavralaštva; da se oslobodi formalizma modernizma i tako očuva svežinu i čistotu svog slikarskog izraza.

     Rad na izvođenju mozaika je takođe bio dragoceno iskustvo, koje je podrazumevalo koncentrisano razmišljanje o odnosu fragmenata i celine. Slaganje partikula koje daju smisao kompoziciji, kao i objektnost mozaičke slike, odvelo ga je ka stvaralačkoj avanturi rada na kolažima a što je rezultiralo, početkom devedesetih, izuzetno uspešnim ciklusom dela izvedenih ovom tehnikom. Oni ne predstavljaju u Đurovićevom opusu samo jedan period ili segment njegovog intenzivnog bavljenja emancipovanim kolažnim mišljenjem, već i sveukupno preispitivanje granica sopstvenog slikarstva, da bi ga očuvao u sferama čiste pikturalnosti. Isecajući trake od papira, različitog porekla, uglavnom štampanog, Đurović je stvorio monoelement različite obojenosti kao gradivni element svoje kolažne slike. Modul je materijalizovana boja na kojoj autor interveniše četkom, dodajući bojene akcente. U seriji slika/kolaža Stadioni Đurović slaže ove module/trake u redove gledališta koji postaju bojeni režnjevi tela stadiona. Slaganjem trake monoelemenata u geometrizovani poredak, autor drži pod kontrolom njihovu vizuelnu kakofoničnost, stvarajući polja različite vizuelne dinamike i različitog energetskog dejstva. Ugrožavanjem strogog geometrijskog poretka modula, Đurović je deformisao dvodimenzionalnost prizora i obezbedio objektnost takvog kolaža. Ovakva „sistemska plastika” omogućava izlazak iz dvodimenzionalnog do predmeta, strukturom monada. Stvara se haptički prostor a istovremeno se čuva prednji plan plastičkog događaja. Poneki od kolaža po marginama nose trag „vađenja” iz površi i time unapred obezbeđuju dubinu događaja koji se ostvaruje u poslednjoj zoni, gde se ukrštaju dijagonalno raspoređene raznobojne papirne trake, fiksirane za podlogu samo u pojedinim tačkama. Senke, zahvaćene i zarobljene teksturom, vizuelno dinamizuju ceo prizor. Optička polivalentnost ovih radova, postignuta pre svega različitim intenzitetom rasternih polja i njihovim ritmom, uvela je Đurovića u proces slikanja koji, po svojim vizuelnim efektima, problematizuje refleksije i refrakcije svetlosti u/na slikanoj površini. Fenomen radijantnosti boja, koji ga je godinama zaokupljao, tematizovan je kroz stvaralaštvo poslednje decenije njegovog života, kada se u potpunosti prepušta slikanju stilizovanih urbanih sekvenci.

     Serija skoro monohromnih slika nastalih u periodu od 2001. do 2006. predstavlja izvanrednu rezultantu svih njegovih istraživanja i medijskih avantura, odiše kolorističkim zdravljem, zvučnoću boja/boje suspregnutom vibrantnom linearnom strukturom, koja blagim, akcidentnim iskliznućima iz strogo geometrijskog poretka deformiše i diskretnim valerskim različitostima utiče na sugestiju reljefnosti ovih slika. Izvedene „juvelirskom preciznošću”, fasete ovih slikanih površina isijavaju slikanu strast i zadovoljstvo koje rehabilituje slikarstvo kao medij koji uprkos svim teoretskim hipotezama opstaje…

     U retkim zabeleškama Radivoja Đurovića nailazimo na rečenicu:

Moje slike se bave modernim gradom, segmentima modernog grada. Tu svaki potez izgleda zastrašujuće nekontrolisan a svaki sledeći smrtonosno precizan…