MIODRAG SAMARDŽIĆ

MIODRAG SAMARDŽIĆ je rođen 1988. godine u Šapcu.

Završio je Srednju školu za umetničke zanate, smer klesar, u Šapcu. Osnovne akademske studije okončao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2011. godine, u klasi profesora Nikole Vukosavljevića, a master akademske studije na istom fakultetu u klasi profesora Dušana Petrovića, 2014. godine.

Živi i radi kao samostalni umetnik u Šapcu.

Na školskoj izložbi Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2011. zapazili smo delo JEŽ vajara Miodraga Samardžića i za MUZEJ ZEPTER otkupili za stalnu kolekciju. Od tada pratimo njegovo stvaralaštvo i radosni smo što sada otvaramo njegovu izložbu.

POHVALA RUCI

Skulpture Miodraga Samardžića

Umetnička sloboda na koju su se umetnici oduvek tako rado pozivali doživela je u 21. veku svoju punu demokratizaciju. Danas svaki umetnik može da odabere svoj put i da sledi sopstveni instikt. Interesovanja i znatiželju Miodrag Samardžić je usmerio ka tradicionalnim skulptorskim zanatima. Mehaničkoj obradi drveta i metala  „prijaju“ svedene, pojednostavljene, pročišćene forme. Svejedno je da li su te forme apstraktne ili diskretno prepoznate u  predmetima koje svakodnevno koristimo. Semantički nivo Miodragovih skulptura ne zasniva se na poreklu pomenutih predmeta već se iščitava u uosećavanju njihove apstrakcije, odnosno počiva na njihovim formalnim vrednostima.

Umetnici često rade u serijama. To je najbolji način da se izbegne jedno jedino, definitivno rešenje. Umetnost ne poznaje nešto tako konačno. Uostalom, zašto bi jednoj skulpturi „natovarili“ tu ogovornost koja je obavezuje na izuzetnost i neponovljivost.  Ako umetnika zanimaju izvesni likovno-estetski problemi zanimljivo je pratiti kako se formalno razvijala umetnikova zamisao i koliko je rešenja „bilo u igri“, jer upravo kroz različita rešenja umetnik iskazuje i potvrđuje svoju kreativnost. Radove u seriji ne prati samo želja da se nešto učini drugačijim, već da se učini boljim. Zato u radovima koji pripadaju serijama ima izvesne rasterećenosti. Rasterećenost oslobađa autorovu imaginaciju i svoje blagotvorno prisustvo prenosi i na gledaoca. Ovakvu strategiju usvaja i  Miodrag Samardžić. I on je svoje kreativne nedoumice rešavao u serijama.

Na ovoj izložbi susrećemo se sa nekoliko serija skulptura – skulpturama četki,  gedžeta, riba i cepelina.

Ono što bi se svakako moralo reći je „to“ da svi ovi radovi nemaju precizno definisanu vezu sa predstavom na koju se pozivaju u svojim nazivima. Njihovo predstavljačko poreklo treba shvatiti krajnje uslovno. Vrednost ovih radova je upravo u njihovoj formalnoj autonomnosti. RIBE jesu satkane od pažljivo iskovanih krljušti, ali ritam koji se njihovim preklapanjem izgradio odgovara autorovom osećaju za dinamiku. Ona nas na uzbudljiv način vraća njihovom animalnom, organskom poreklu.  U tome se, kao u vodi, ogleda njihova neuhvatljiva celovitost.

GEDŽETI upućuju samo na moguće poreklo ovih radova. Truba, baterijska lampa, štafeta, vakum-guma i bokal su pre izraz Miodragove želje da i njegove skulpture ostanu u svetu predmeta i da ih kao takve prihvatimo i doživimo. Većina Miodragovih radova ima tročlanu kompozicionu konfiguraciju, najčešće sa jednim istanjenim delom nalik dršci. Kao takve možemo ih uzeti, držati i njima manipulisati. Prisvajajući ih utvrdićemo da njihova lepota počiva na zajedničkom iskustvu oka i ruke, sagledavanju i dodiru. Svojim intimnim dimenzijama one jednostavno provociraju naše neposredno učešće.

CEPELINI imaju najviši stepen formalne varijabilnosti. Od potpuno zatvorenih, zatim dvostruko  prosečenih lučnih kriški ili krupno perforiranih metalnih rozeta do potpuno zatvorenih konkavno-kovanih formi. Ovi metalni cepelini nemaju nameru da lete. Njihova ideja o prostoru  „leži“ u njihovom horizontalnom kroju koji na različite načine ponavlja isti oblik ali ga drugačije sklapa i vezuje. Bez definisane orjentacije gde je početak a gde je kraj, šta je napred, a šta je pozadi,  ovi cepelinu lebde u našoj uobrazilji  ohrabrivši je da je danas sve moguće. I da je forma od različitih metala teška onoliko koliko je čujna njihova akustičnost. Taj zvuk direktno podriva naše metalno sećanje.

Šta reći o ČETKAMA? U njihovim opasnim transformacijama autor se poigrava sa našim zabludama o svrsishodnosti. Njihov iskovan humor oslobađa našu predrasudu i slavi njihovu beskorisnost. Tragovi razlivenog voska nagoveštavaju da smo na taj završni čin transformacije zakasnili nekoliko trenutaka. Miodrag je već izdao njihovu upotrebnu dozvolu.

Gde bi se mogao pronaći (pra)uzrok nastanka ovih radova? U strasti sa kojom Miodrag pristupa klesanju, kovanju, brušenju, livenju,  turpijanju… To je njegova ulaznica u tajne zanata koji se tehnološki nisu menjali vekovima. Sa takvom strašću se mogu voleti oldtajmeri, može se biti baštovan, pčelar, lekar,  sa takvim strpljenjem se može biti pecaroš, sa takvim okom ornitolog, jednom rečju, sve što se poželi.  Skulpture Miodraga Samardžića koje proizlaze iz ovakvog pristupa skulptorskom zanatu pripadaju vanvremenskoj i univerazalnoj vrednosnoj kategoriji. Ako pridodamo i njegov osećaj za lepo, za meru, kao i dragoceni i neponovljivi sastojak ukusa u njegovim radovima prepoznaćemo ono najvrednije koje i dalje uporno očekujemo od umetnosti.

Zdravko Joksimović