MILIJA NEŠIĆ
SMISAO I RAZVOJNI PUT MOG STVARANJA
U svom stvaranju prešao sam put od naturalizma, realizma, asocijativne umetnosti, apstraktne forme, fotografije do mrdalica.
U naturalizmu i realizmu bavio sam se predmetom po prirodi, figurom.
U asocijativnoj umetnosti ona polako ustupa mesto predmetu po duhu. Ljudska figura se rastače, nestaje i nastaju skulpture koje sam nazvao predmeti ideja i konkretne skulpture. Potpuno oslobođen predmeta po prirodi opredmećivao sam duhovno stanje.
Kroz egzaktne skulpture pokušao sam da vaskrsnem antičku lepotu i veru u čoveka. Prihvatio sam pozitivistički odnos prema životu, što je bio trenutak moje zablude. Hteo sam da moja dela budu sastavni deo nove prirode – gradova, da se nađu na trgovima, ulicama, enterijerima, da svojim prisustvom plene lepotom duha i optimizmom, i grad učine mestom za srećno, humano zajedništvo, a ne da gradovi liče na betonske deponije koje se stalno puše… Umesto ljudskog sna o zajedništvu i sreći za sve, gradovi sve više postaju mesta u kojima su ljudi usamljeni i otuđeni.
Međutim, jedno je želja, realnost je bila drugačija. Priroda čoveka,odnosno zakon jačeg u njemu, nemoral, iracionalno i apsurdno međuljudsko ponašanje poljuljalo je moju veru u čoveka i stvorilo sumnju u njega.
Na konceptualni način oprostio sam se od vere u čoveka 1972. godine. Tada nastaje opus fotografija – Život, Prostor, Vreme (1972–1976). Na pesku linijom crtam galeriju u kojoj izlažem svoje radove. Zatrpavam ih u pesak i simbolički opraštam od pozitivističkog odnosa prema životu.
Čekao me je put bez izlaza, bez nade, put očaja i ništavila. Moj rad je prožet sumnjom u čoveka, prvo preko fotografije, kasnije kroz crteže i prvu mrdalicu. To činim i danas, verujući da je veća korist od sumnje nego od optimizma bez realne osnove.
Inspirišu me večiti sukobi, stradanja, krvoprolića… u ljudskom rodu, izazvana bezbrojnim protivrečnim i besmislenim ideologijama i religijama, koje nam u ime HUMANOSTI i RAJA na ovoj planeti nude i podmeću HAOS i stvaraju PAKAO…
Ako ovome dodam zatvoreni krug koji čine eros i tanatos, u kojem se ljudski život odvija, inspiracija za mrdalice je neiscrpna.
Od takvog protivrečnog ljudskog ponašanja se strahovito plašim, a iz tog straha se rađaju mrdalice kao čin hrabrosti i psihičkog opuštanja.
Milija Nešić
p.s.
Više i kompletno o umetniku u monografiji MILIJA NEŠIĆ, autora Ivane Simeonović Ćelić i Sava Popovića. Izložba i monografija su upriličene povodom prestižne nagrade STOJAN ĆELIĆ, umetnik, kritičar i teoretičar koju je Nešić dobio 2016. godine.
Izložba je u toku (traje do 30. septembra 2018) a monografija će biti predstavljena u petak, 14. septembra u 20 h u MUZEJ-u ZEPTER.
