MARKO CRNOBRNJA

MARKO CRNOBRNJA
1978, Obrenovac

Diplomirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod profesora  Mrđana Bajića 2005. Od 2009. do 2015. radio kao profesor praktične nastave u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Od 2015. do 2017. predavao predmet vajarstvo na Fakultetu za umetnost i dizajn Džon Nezbit u Beogradu. Od 2017. radi na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kao umetnički saradnik.

Izlaže samostalno od 1999. Imao je niz izložbi u zemlji i inostranstvu.

Na kolektivnim izložbama učestvuje od 1998. Imao je, takođe, veći broj izložbi u zemlji i inostranstvu.

Od 2009. dobio je nekoliko nagrada.

Dela mu se nalaze u okviru stalne postavke Pedagoškog muzeja u Beogradu; u kolekcijama MUZEJ-a ZEPTER u Beogradu, Galerije RIMA u Kragujevcu i Beogradu, Narodnog muzej u Kraljevu, Narodnog muzeja u Vranju,  Narodnog muzeja u Smederevu i većem broju privatnih kolekcija

Više podataka u Gordana Stanišić, MARKO CRNOBRNJA, Vujičić kolekcija, Beograd, 2019

Kada se nešto radi po pedagoškom diktatu roditeljstva to najčešće ima legitimno opravdanje po svim društvenim standardima odraslih, ali ne i po onima koja odgovaraju samoj deci, neposrednim recipijentima istih tih vaspitnih standarda. Međutim, kada se propozicije edukovanja preimenuju u zajedničku igru u kojoj svaki akter ima svoje vidljivo i ravnopravno mesto, a poruke rečima zamene asocijativnim porukama u slikama koje nešto znače, čini se kao da bi svaki proces odrastanja mogao da bude deo jedne neopterećujuće i gotovo uvek zabavne društvene igre u kojoj ni pobednika ni poraženih nema. Jedini je problem u tome što su roditelji uglavnom suviše odrasli kako bi se toga i dosetili.

Marko Crnobrnja od 2003. godine pravi edukativne skulpture namenjene prevashodno svojoj deci kako bi inicijalno i sam, sa (ne)iskustvom mladog roditelja i isto tako mladog vajara, savladao i istovremeno u sebi pomirio dve ozbiljne uloge u kojima se našao. Iz pozicije umetnika i iz pozicije oca realizuje skulpture koje u formi fragmentiranih (prizornih) slika postaju primarno sredstvo pedagoške retorike, autentični interaktivni instrument upozoravanja i edukovanja, i jedne specifično utilitarne estetike komunikacije. Verbalna komunikacija zamenjena je ilustrovanom, umetnički predmet je uveden kao osnovno sredstvo koje participira u realnom svetu izvan isključivo umetničkog prostora. Dijalog sa svojom decom Crnobrnja je uspostavio po instinktu, lako i neposredno, sve je od početka postavljeno pedagoški prihvatljivo i uverljivo – svaka narativna celina funkcionalno je svedena do krajnje jednostavnosti, sadržajni elementi namenjene poruke/saveta, tj. konstruktivni elementi skulptoralne celine jesu u adekvatnom, simplifikovanom odnosu, bez suvišnih detalja koji bi eventualno preusmerili pažnju – sve je u kontekstu direktnog uočavanja i jasnog razumevanja.

Svaku eventualnu slučajnost koja može da prouzrokuje neželjene efekte ili posledice u procesu odrastanja njegove dece Crnobrnja pažljivo detektuje i izvlači iz neposredne realnosti, da bi vremenom, njihovim prirodnim uključenjem u sadržaje spoljašnjeg sveta, i konkretan spektar manipulativnosti proširio i izvan mikro porodičnog okruženja ka sveprisutnijim globalnim fenomenima, i svemu onome što se u procesu neminovne socijalizacije deteta kroz različite prepreke i opasnosti spolja reflektuje i ka drugim primaocima, ka svakom detetu i njegovim roditeljima. I onda kada deca prerastu fazu neposredno zainteresovanih konzumenata roditeljskih poruka i saveta, instruktivne scene, iznad svega duhovito i lucidno dokumentovane, postaju i socijalno angažovani narativi, sa uvek dosledno kontrolisanom linijom kritike.

Čini se da je Marko funkciju oca edukatora i savesnog društvenog činioca istovremeno, obavio spontano i pre svega po propozicijama sve dece (ovoga sveta), upravo zato što se na početku dosetio da je praktičnije ako se i sam svesno distancira od sveta odraslih. Prostor za igru sa detinjstvom nepregledan je kao i mašta samog umetnika, a ostati poslednji posvećeni igrač i nije tako loše jer su posle svega pravila manje obavezujuća, što znači da vam i dragocene resurse sećanja na sopstveno detinjstvo niko ne može da oduzme.

Nove serije skulptura Marka Crnobrnje referiraju upravo na različite situacije univerzalnog sadržaja kroz parafrazirane momente iz njegovog ličnog iskustva. Dete je i dalje šarmantni promoter umetnikovog diskursa, neiscrpni inicijator i protagonista svih nevinih i onih manje nevinih nestašluka, snalažljivi manipulator roditeljske ljubavi i briga, ali isto tako naivna žrtva pedagoških kazni i zabrana, malih i velikih obaveza koje narušavaju simulakrum bezbrižnog manevrisanja. Dve autonomne celine, dijametralno različite situacije, dva suprotstavljujuća entiteta Marko (ne)tendenciozno uvodi u sistem dijaloga – s jedne strane 14 zidnih objekata iz ciklusa Avgust sa frejmovanim scenama deteta izolovanog u klopku sopstvenih nevolja pred popravni ispit (iz matematike, srpskog, likovnog, vladanja…) ispunjava formu privida roditeljskog prisustva, a s druge strane realnog roditeljskog odsustva u seriji skulptura Rđava posla, gde se dete, rasterećeno istih tih obaveza prepušta sopstvenim izazovima i avantrurama po principu „mogu i hoću sve“. Avgust je generalno uvek bio nekome majka, nekome maćeha!

Crnobrnja radi sa različitim materijalima i njihovim kombinacijama, u poslednje vreme sve češće sa terakotom, čelikom i poliesterom, ali je drvo ostalo prioritet – u njemu prepoznaje arhetipsku vitalnost uvek izazovnu i adaptibilnu ideji o skulpturi kao nesavršenoj starinskoj igrački. Drvo je medijum za sve slobodnije izražavanje, na njemu interveniše drugim materijalima i bojom kojom ili maskira ili potencira strukturalnost, niveliše idejnu i vizuelnu efektnost. U pravcu daljih eksperimentisanja sa drvetom nastala je serija novih crteža u kombinovanoj tehnici na dasci Pošalji mi poruku, kojima spretno manevriše sa neudaljavanjem od treće dimenzije – plošna površina daske je materijalizovana prostorna baza, idealna za udvajanje linearnih/grafičkih i plastičkih elemenata, za drugačije istraživanje formi i njihovih suodnošavanja. Od samog početka duhovito i zabavno, instruktivno i direktno precizno imenovanje radova ovde je transponovano u lingvistički prošireno i fizički određeno polje (sa implementiranim sms porukama dece) koje, integrisano sa direktno asocijativnim ilustrativnim sadržajem, potvrđuje funkcionalnost Markovog dijaloškog diskursa.

Rekonstrukcija detinjstva u skulpturama Marka Crnobrnje odvija se od pojedinačnog ka opštem,  iz jednog intimnog mikro plana ka univerzalnom, emotivno ali i racionalno, dopadljivo u svojoj duhovitoj naivnosti čak i onda kada je ona bez sumnje kritički angažovana. Njegova skulptura odavno već nije sredstvo za kompenzaciju nesigurnosti i strahova neiskusnog oca, ona je sama koncept u funkciji, i formalno i značenjski deo je sistema potvrđenih vrednosti.

                                                                                                                              Gordana Stanišić