MARKO CRNOBRNJA

MARKO CRNOBRNJA
1978, Obrenovac

Diplomirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod profesora  Mrđana Bajića 2005. Od 2009. do 2015. radio kao profesor praktične nastave u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Od 2015. do 2017. predavao predmet vajarstvo na Fakultetu za umetnost i dizajn Džon Nezbit u Beogradu. Od 2017. radi na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kao umetnički saradnik.

Izlaže samostalno od 1999. Imao je niz izložbi u zemlji i inostranstvu.

Na kolektivnim izložbama učestvuje od 1998. Imao je, takođe, veći broj izložbi u zemlji i inostranstvu.

Od 2009. dobio je nekoliko nagrada.

Dela mu se nalaze u okviru stalne postavke Pedagoškog muzeja u Beogradu; u kolekcijama MUZEJ-a ZEPTER u Beogradu, Galerije RIMA u Kragujevcu i Beogradu, Narodnog muzej u Kraljevu, Narodnog muzeja u Vranju,  Narodnog muzeja u Smederevu i većem broju privatnih kolekcija

Više podataka u Gordana Stanišić, MARKO CRNOBRNJA, Vujičić kolekcija, Beograd, 2019

Kada se nešto radi po pedagoškom diktatu roditeljstva to najčešće ima legitimno opravdanje po svim društvenim standardima odraslih, ali ne i po onima koja odgovaraju samoj deci, neposrednim recipijentima istih tih vaspitnih standarda. Međutim, kada se propozicije edukovanja preimenuju u zajedničku igru u kojoj svaki akter ima svoje vidljivo i ravnopravno mesto, a poruke rečima zamene asocijativnim porukama u slikama koje nešto znače, čini se kao da bi svaki proces odrastanja mogao da bude deo jedne neopterećujuće i gotovo uvek zabavne društvene igre u kojoj ni pobednika ni poraženih nema. Jedini je problem u tome što su roditelji uglavnom suviše odrasli kako bi se toga i dosetili.

AVGUST / AUGUST

Marko Crnobrnja od 2003. godine pravi edukativne skulpture namenjene prevashodno svojoj deci kako bi inicijalno i sam, sa (ne)iskustvom mladog roditelja i isto tako mladog vajara, savladao i istovremeno u sebi pomirio dve ozbiljne uloge u kojima se našao. Iz pozicije umetnika i iz pozicije oca realizuje skulpture koje u formi fragmentiranih (prizornih) slika postaju primarno sredstvo pedagoške retorike, autentični interaktivni instrument upozoravanja i edukovanja, i jedne specifično utilitarne estetike komunikacije. Verbalna komunikacija zamenjena je ilustrovanom, umetnički predmet je uveden kao osnovno sredstvo koje participira u realnom svetu izvan isključivo umetničkog prostora. Dijalog sa svojom decom Crnobrnja je uspostavio po instinktu, lako i neposredno, sve je od početka postavljeno pedagoški prihvatljivo i uverljivo – svaka narativna celina funkcionalno je svedena do krajnje jednostavnosti, sadržajni elementi namenjene poruke/saveta, tj. konstruktivni elementi skulptoralne celine jesu u adekvatnom, simplifikovanom odnosu, bez suvišnih detalja koji bi eventualno preusmerili pažnju – sve je u kontekstu direktnog uočavanja i jasnog razumevanja.

POŠALJI MI PORUKU / TEXT ME

Svaku eventualnu slučajnost koja može da prouzrokuje neželjene efekte ili posledice u procesu odrastanja njegove dece Crnobrnja pažljivo detektuje i izvlači iz neposredne realnosti, da bi vremenom, njihovim prirodnim uključenjem u sadržaje spoljašnjeg sveta, i konkretan spektar manipulativnosti proširio i izvan mikro porodičnog okruženja ka sveprisutnijim globalnim fenomenima, i svemu onome što se u procesu neminovne socijalizacije deteta kroz različite prepreke i opasnosti spolja reflektuje i ka drugim primaocima, ka svakom detetu i njegovim roditeljima. I onda kada deca prerastu fazu neposredno zainteresovanih konzumenata roditeljskih poruka i saveta, instruktivne scene, iznad svega duhovito i lucidno dokumentovane, postaju i socijalno angažovani narativi, sa uvek dosledno kontrolisanom linijom kritike.

Čini se da je Marko funkciju oca edukatora i savesnog društvenog činioca istovremeno, obavio spontano i pre svega po propozicijama sve dece (ovoga sveta), upravo zato što se na početku dosetio da je praktičnije ako se i sam svesno distancira od sveta odraslih. Prostor za igru sa detinjstvom nepregledan je kao i mašta samog umetnika, a ostati poslednji posvećeni igrač i nije tako loše jer su posle svega pravila manje obavezujuća, što znači da vam i dragocene resurse sećanja na sopstveno detinjstvo niko ne može da oduzme.

AMBICIJE / AMBITIONS

Nove serije skulptura Marka Crnobrnje referiraju upravo na različite situacije univerzalnog sadržaja kroz parafrazirane momente iz njegovog ličnog iskustva. Dete je i dalje šarmantni promoter umetnikovog diskursa, neiscrpni inicijator i protagonista svih nevinih i onih manje nevinih nestašluka, snalažljivi manipulator roditeljske ljubavi i briga, ali isto tako naivna žrtva pedagoških kazni i zabrana, malih i velikih obaveza koje narušavaju simulakrum bezbrižnog manevrisanja. Dve autonomne celine, dijametralno različite situacije, dva suprotstavljujuća entiteta Marko (ne)tendenciozno uvodi u sistem dijaloga – s jedne strane 14 zidnih objekata iz ciklusa Avgust sa frejmovanim scenama deteta izolovanog u klopku sopstvenih nevolja pred popravni ispit (iz matematike, srpskog, likovnog, vladanja…) ispunjava formu privida roditeljskog prisustva, a s druge strane realnog roditeljskog odsustva u seriji skulptura Rđava posla, gde se dete, rasterećeno istih tih obaveza prepušta sopstvenim izazovima i avantrurama po principu „mogu i hoću sve“. Avgust je generalno uvek bio nekome majka, nekome maćeha!

Crnobrnja radi sa različitim materijalima i njihovim kombinacijama, u poslednje vreme sve češće sa terakotom, čelikom i poliesterom, ali je drvo ostalo prioritet – u njemu prepoznaje arhetipsku vitalnost uvek izazovnu i adaptibilnu ideji o skulpturi kao nesavršenoj starinskoj igrački. Drvo je medijum za sve slobodnije izražavanje, na njemu interveniše drugim materijalima i bojom kojom ili maskira ili potencira strukturalnost, niveliše idejnu i vizuelnu efektnost. U pravcu daljih eksperimentisanja sa drvetom nastala je serija novih crteža u kombinovanoj tehnici na dasci Pošalji mi poruku, kojima spretno manevriše sa neudaljavanjem od treće dimenzije – plošna površina daske je materijalizovana prostorna baza, idealna za udvajanje linearnih/grafičkih i plastičkih elemenata, za drugačije istraživanje formi i njihovih suodnošavanja. Od samog početka duhovito i zabavno, instruktivno i direktno precizno imenovanje radova ovde je transponovano u lingvistički prošireno i fizički određeno polje (sa implementiranim sms porukama dece) koje, integrisano sa direktno asocijativnim ilustrativnim sadržajem, potvrđuje funkcionalnost Markovog dijaloškog diskursa.

Rekonstrukcija detinjstva u skulpturama Marka Crnobrnje odvija se od pojedinačnog ka opštem,  iz jednog intimnog mikro plana ka univerzalnom, emotivno ali i racionalno, dopadljivo u svojoj duhovitoj naivnosti čak i onda kada je ona bez sumnje kritički angažovana. Njegova skulptura odavno već nije sredstvo za kompenzaciju nesigurnosti i strahova neiskusnog oca, ona je sama koncept u funkciji, i formalno i značenjski deo je sistema potvrđenih vrednosti.

                                                                                                                              Gordana Stanišić