MAJDA KURNIK
(1920-1967)
50 godina je proteklo od smrti akademske slikarke Majde Kurnik. Slovenija je premalo poznavala tu izuzetnu slikarku i intelektualku, koja je posedovala više umetničkih talenata – muzički, glumački i slikarski. Opredelila se za slikarstvo. Na osnovu njenog života i sačuvanih dokumenata, koji su postali deo kolekcije Majde Kurnik u Galeriji Velenje, može se zaključiti da je njen život, koji je vodila daleko od svoje porodice, bio podeljen. Njeni porodični koreni bili su duboko usađeni u Šaleškoj i Gornjoj Savinjskoj dolini u Sloveniji, dok je umetnički put započela u slikarskoj školi Mladena Josića, nakon čega se upisala na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu (danas Fakultet likovnih umetnosti).
Drugi svetski rat je duboko potresao Majdu Kurnik i njenu porodicu. Najpre je izgubila brata, a potom i sestru, dok je ona sama postala članica Propagandnog odeljenja Treće armije i jedina žena slikar u tom odeljenju. Kroz crteže i slike beležila je različite događaje na frontu i oko njega. Svaki papir koji joj je došao do ruku oplemenila je likovima, predmetima, pejzažima i udahnula im umetnički oblik.
Nakon rata je sa svojim aktivnostima nastavila i u okviru omladinskih radnih akcija, koje su u istoriju zabeležene i na njenim crtežima.
Možemo pretpostaviti da su neke skice nastajale još u Sloveniji pre odlaska u Srbiju. Njena dela koja su prva predstavljena javnosti nastala su tokom Drugog svetskog rata. U improvizovanim bolnicama na ratištu ili u zaleđu nastajali su likovi i motivi koji su dragoceni, ne samo zbog istraživanja njenog stvaralačkog opusa, već i zbog beleženja tužne istorije u umetničkom obličju. Njen suvereni potez olovkom ili ugljem beležio je brojne tragične, emotivne i vesele događaje tokom borbe, kratkih predaha ili nege, koji su se odvijali u nepredvidivim okolnostima ratnog razdoblja. Njena dela su sve do kraja rata rađena pretežno na papiru olovkom, ugljem, tušem, sepijom, akvarelom ili gvašem. Uz veliku podršku roditelja otisnula se na prvo putovanje u Rim, a potom i u Veneciju. Nakon Italije, usledio je put u Pariz, što se odrazilo na njena dela rađena po uzoru na École de Paris (Pariska škola).
Majda Kurnik je pronašla svoj životni cilj i prostor u Beogradu, među prijateljima slikarima, dizajnerima, pesnicima, kompozitorima i publicistima. Zajedno sa slikarima i vajarima učestvovala je na mnogobrojnim izložbama ULUS-a u Beogradu i drugde.
Susreti sa njenim delima ostavili su za sobom mnoge uspomene i prisećanja poznavalaca i laika. Nesumnjivo su je cenili svi, Slovenci kao poštovanu rođaku, Srbi kao odličnu slikarku, koja se formirala u njihovoj sredini.
Svaki crtež, skica ili slika naslikani su sa punom energijom i prožete duhom naslikanog, što nam i dan-danas približava nepogrešivost njene intuitivne kreativne imaginacije. Duhovni intenzitet ljudi prikazanih na portretima, ili kao pojedinaca u naslikanoj grupi, nacrtala je s ubedljivošću najvidljivijih karakteristika njihove fizionomije, kao i celokupne mimike lica i tela. Kod nekih je moguće zaključiti da se radi o portretima njenih kolega i koleginica, sa kojima je provodila dosta svog radnog i slobodnog vremena. Figure koje se pojavljuju na mrtvim prirodama podređene su slikarskoj atmosferi i bliže su literarnim nego slikarskim elementima. U stvaralaštvu se očigledno vodila slikanjem i osećanjima, a ne racionalnim razmišljanjem. U pozadini svega oseća se delić njenog bića, koje je živelo i saosećalo sa Slovenijom, pre svega na pejzažima, koje nikada nije jasno definisala.
Kurnikova se napajala iz dramatičnog intimizma manirističkog majstora El Greka, koji je istupao iz renesansnog idealizma onako kako je Kurnikova istupala iz socijalističkog realizma. Sa prefinjenim osećajem izvlačila je najdublje učaurene tajne života i slikarskog uroka. Sasvim posebnu pažnju treba posvetiti minijaturnim gvaševima, koje je Kurnikova stvarala na svakom koraku. Svako parče kartona, pa makar to bile paklice cigareta, koje su joj kao strasnom pušaču bile uvek pri ruci, upotrebljavala je za minimalističke gvaševe, koji stoje rame uz rame sa velikim slikama.
Tokom zadnje četiri godine, nakon pojave bolesti, pojavljuju se mesečari, leteće figure i životinje, đavoli, zastrašujuće životinje, koje simbolizuju kosmičnost.
Kako je izgled tih likova postajao sve žalosniji, tako je njen slikarski uspon sve primetniji. Poslednja faza slika kosmičke apstrakcije je njen svojevrstan testament
U Galeriji Velenje ćemo predano i sa ponosom čuvati i predstavljati njena dela.
mr Milena Koren Božiček, kustos Galerije Velenje
Crteži malog formata sa tematikom: iz rata, izgradnje, života, pejzaža / Small-format drawings with scenes from the war, rebuilsing of the country, real life, or countryside
Majda Kurnik (1920 – 1967) Slovenka po rodjenju, srpska slikarka po formaciji, osećajna, snažna, temperamentna, skromna i hrabra i danas je – pet decenija od smrti bezmalo posve zaboravljena. Međutim, njeno delo sasvim izvesno ima svoje osigurano mesto u srpskoj istoriji umetnosti. Ipak, njene slike publika nema gde da vidi (osim dve slike u stalnoj postavci MUZEJ-a ZEPTER). Starijoj generaciji ono je poznato (lako ga prizovu u sećanju), mladima ostaje u potpunosti nepoznato, sem ako, tu i tamo ne naiđu na neku reprodukciju ili se sete da „otvore“ vikipediju.
Stvaralaštvo ove osobne umetnice još uvek nije osvetljeno u dovoljnoj meri, a samim tim ni na pravi način valorizovano. U onome što je ostalo od dela vidljiv je napor da se konačno spoje njene vizije punog, oslobođenog života s muklim odjecima odbolovanih trenutaka, ističe Stojan Ćelić (katalog posthumne izložbe „Majda Kurnik“ 1968. Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“) u najdirljivijem ali i najobjektivnijem tekstu kad je reč o njenom stvaralaštvu koje je trajalo nepune dve decenije.
U Srbiju, Beograd dolazi 1941. kao prognanik okupatora i u prestonici pohađa Josićevu slikarsku školu, potom od 1945. učestvuje u NOB-u na Sremskom frontu. Akademiju likovnih umetnosti (dans Fakultet likovnih umetnosti) završava 1949. u klasi Tabakovića, Petrova i Čelebonovića.
Iza slikarke su ostale stotine crteža koji bi posvećenom tragaocu otkrili sve ono što je zatomljeno u slikama. Naime crteži sa Sremskog fronta otkrivaju da je Kurnikova savladala sve veštine koje predstoje budućim studentima Akademije. Potom lavirani crteži sa radnih akcija svedoče da je reč o zrelom stvaraocu koji maestralno gradi kompoziciju prizora. Čvrsta arhitektura tih „masovki“ u prirodnom ambijentu nedvosmisleno sugeriše monumentalnost koja nije dosegnuta na slikama. Dinamika ovde sugestivna bezmalo do zvuka potom će na slikama biti utišana do svojevrsne melanholije. Posebno će jedan oveći delimično obojeni crtež sa nekog pariskog bulevara nagovestiti smer kojim je Majda Kurnik mogla da krene da nije drugačije odlučila.
Međutim, ona se priklonila onom shvatanju slike koje se oslanja na prave vrednosti tradicije ali je postepeno osavremenjavala izraz i na tom putu menjala smisao realnog sveta koji ju je okruživao i bio tema njenih slika. Nije pravila radikalne iskorake. Motiv je bio arhitektura manastira ili pejzaž kad je bila na terenu i svakidašni predmeti iz njenog okruženja koji su se zatekli u ateljeu. Potom se, početkom sedme decenije, više okreće figuri. U tom sledu putujući sopstvenom kraju aktove žena i muškaraca, kupače i zidare zameniće postepeno lebdeće figure u plavo-sivoj gami. Dramatiku pikturalnog izraza smenjuje dramatičnost motiva. Pa ipak, kroz čitav njen opus mene u pristupu slici mogu se pratiti najpre kroz mrtve prirode i autoportrete. Ekspresija i dramatika dobijaju na težini kako godine odmiču: vid je nadmašio vidljivost. Postalo je konačno jasno da je slikarka prešla put od stvari ka odnosima i da se u tim mrtvim prirodama kao i u autoportretima radilo o prikazu stanja i raspoloženja.
Osamljenost Majde Kurnik, uprkos društvenosti koju u sećanjima ističu njeni prijatelji, pečati ponajbolje mukla svetlost na njenim uvek zatvorenim plodovima na mrtvim prirodama, na orasima, na kestenju, sasušenim narovima… Kao da kaže: To sam ja, jednog dana sam se tako videla u polusvetlu ateljea, ili te sobe u Zadarskoj ulici.
Dakle nemamo pravo da je odredimo predmetnim slikarom. Ona je pravi figurativac, jer figura je predmet u sećanju – simbol predmeta i njegovog značenja. Radi se o naporu da se osećaji i iskustva ne zaustave na ograničenosti pojedinačnog, pa upravo zato je Majdi Kurnik za sve što hoće reći dovoljan jedan stolnjak i na njemu prosuto kestenje. A dovoljno joj je zato što se ne radi o predmetima nego o značenju. A značenje ne pozira.
Savo Popović
