SLOBODAN KNEŽEVIĆ

1948, Bačko Dobro Polje

Diplomirao (1977) i magistrirao (1979) na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marka Krsmanovića.

Član je ULUS-a i ULUV-a.

Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu je prošao kroz sva akademska zvanja, od asistenta (1980) do redovnog profesora (1996) za predmet Grafika sa tehnologijom i Crtanje sa tehnologijom. Od 2016. godine je u penziji.

Živi i dalje umetnički stvara u Novom Sadu.

Tokom dugogodišnje umetničke karijere izlagao je grafike, crteže, ”kartone”, skulpture, kolaže i slike na više od trideset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Mađarska, Švajcarska). Učesnik je i preko tri stotine kolektivnih izložbi.

Od 1982. godine izlaže na značajnim bijenalima u zemlji i inostranstvu: Zagreb, Berlin, Krakov, Katovice, Katanija, Beograd, Varna, Sofija, Tokio, Gornji Milanovac, Užice, Lođ, Miškolc…

Dobitnik je sedamnaest nagrada za grafiku i slikarstvo, od kojih su najznačajnije: 1995. Zlatna igla na 67. Prolećnoj izložbi ULUS-a, Beograd; 1996. Veliki pečat Grafičkog kolektiva, Beograd; 2012. Srebrna  igla na Međunarodnoj izložbi suve igle, Užice; 2013. Prva nagrada na VI EX-YU izložbi grafike, Beograd; 2014, Medalja za ukupno stvaralaštvo, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad.

Irina Subotić, iz predgovora kataloga:

Svojim utvrđenim ali nikad ponavljanim konceptualističko-minimalističkim postupkom  („ponavljanje sa razlikom“), istraživao je granične vrednosti i krajnje mogućnosti različitih grafičkih tehnika, unosio niz semantičkih, tehničkih i tehnoloških novina, bavio se izradom papirne mase, njenom strukturom i bojenim relacijama,  otkrivao prostorne mogućnosti tradicionalno dvodimenzionalnih radova, postavljao ekološka pitanja – jednom rečju: širio dijapazone grafike, uključujući i izradu unikatnih predmeta od unikatnih materijala.

……

Znatiželja i otvorenost ali i prilagodljivost Abija Kneževića da povezuje predmetima različita značenja, znano sa neznanim, novo sa starim, slučajno nađeno s predano traženim, spontano nadograđeno s promišljeno konstruisanim, govore o konstantnoj umetnikovoj potrebi da istraživanjem i kombinatorikom dođe do željenog rezultata. Knežević ne traga za egzotičnim  predmetima, već uzima one iz svog okruženja, što nagoveštava da on u suštini sledi fenomene svoga života, a to je osoben znak intimizma i povezanosti s ambijentom kojem je posvećen. Nije li to takođe vid eskapizma? Autobiografski diskurs kroz koji posredno ipak možemo da tragamo za socijalnom dimenzijom, pa čak i za stavovima suprotstavljenim umetničkim ciljevima? Više nego o pripadništvu nekom određenom vizuelnom pravcu, mogli bismo o instalacijama i objektima Abija Kneževića govoriti kao o posebnom stanju duha, o superiornom smešku iznad svake banalnosti svakodnevice, u neprekinutom lancu stvaralačkog ritma što povezuje mnoge dosadašnje mene i suptilnosti već iskazane njegovim grafičkim opusom.

Ne možemo se oteti utisku da inventivnost, celovitost i duhovitost vizuelnog iskaza Abija Kneževića, iskazanog kroz svaku disciplinu kojoj se posveti, ostavlja mnogo prostora za uvek nove doživljaje, razmišljanja i tumačenja. To je vrednost kreativnosti.