Rođen u Dupilu /blizu Crmnice, CG/ 1941, umro u Beograd, 2013.
Posle završene čuvene Srednje umetničke škole u Herceg Novom nastavio je studije na Akademiji (danas Fakultet) likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je (1967) i poslediplomske studije završio (1972) na Vajarskom odseku, kod profesora Miodraga Miše Popovića.
Bio je član ULUS-a od 1968.
Godinama je živeo i radio kao samostalni umetnik. Od 17. juna 1991. do 30. septembra 2008. bio je profesor Vajarstva na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti (kasnije Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija).
Od 1967. godine učestvovao je na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao od 1972. godine. Za života je imao preko 20 samostalnih izložbi. Izložbom nazvanom ĐORĐIJE CRNČEVIĆ – „SKICA“ ZA RETROSPEKTIVU, u Gradskoj galeriji Užice, septembra 2011. pripremao se za retrospektivnu izložbu. Smrt ga je pretekla. Poslednja samostalna izložba bila je u Beogradu aprila meseca 2012. u Galeriji 73. Njegove samostalne izložbe nisu bile česte. Otvarao ih je onda kada mu se činilo da ima nešto novo da pokaže.
Učestvovanjem u manifestaciji NOĆ MUZEJA (18. maj 2013), MUZEJ ZEPTER izložbom OMAŽ UMETNIKU odaje dužnu poštu jednom od najmarkantnijih stvaralačkih ličnosti na našoj likovnoj sceni. Istovremeno predstavlja nove akvizicije (odkupom četiri Crnčevićeva dela) koje će kao trajna vrednost upotpunjavati uvid u likovnu scenu u Srbiji druge polovine 20. veka i početka novog milenijuma.
Bio je učesnik mnogih simpozija i umetničkih kolonija.
Dobtnik je brojnih priznanja.
Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama i u slobodnom prostoru.
Đorđije Crnčević je bio svestrani umetnik koji se pored skulpture, kao osnovne vokacije, bavio i grafikom, crtežom, slikom, instalacijom. Pomagalo mu je to što je bio obdaren za sve te discipline što je bilo primećeno još za vreme studija na Akademiji. Po sopstvenom kazivanju, u jednom intervjuu Crnčević se sećao: „Na Akademiji slikarstvo mi je predavala Mirjana Koka Mihać koja je godinama kasnije, kada sam uvelike prestao da budem student, kao ogledno ´učilo´ nosila moje crteže i pokazivala novim generacijama svojih studenata. Ona me je i nagovarala da pređem na slikarski odsek ali je taj ´transfer´ osujetio Miša Popović jer je hteo da me kao izrazitog talenta, kako je govorio, zadrži na vajarskom odseku.“
Nikad pomodan ali uvek u duhu vremena, stvarao je i realizovao svoje zamisli u različitim skulptorskim materijalima (mermer, siga, terakota, olovo, drvo, metal, katran) i formama. Poštujući izvornost materijala i njegove strukture, išao je od visokopoliranih površina do rustičnog i robusnog tkanja. Što se forme tiče prešao je put od figuracije (Portreta sa crnim licem. 1968), preko modularne skulpture (Solženjicinovi portreti u gipsu potom i u bojenom metalu, iz sedamdeseti godina 20. veka) i skulptura u drvetu do geometrizovanih kubusa (čistih ili zalivenih pojedinih površina katranom i olovom) od sige, i najzad, do instalacija Kompresija vremena iz 2010 (sa spakovanim, komprinovanim skulpturama u staklenom tubusu ili metalnoj mreži)
Radio je dela galerijskog formata jer je monumentalnu skulpturu mogao da uradi jedino na vajarskim kolonijama i simpozijumima.
Radio je i sitnu plastiku. Od terakote, drveta i gipsa, često je bila bojena.
Za sliku, snažne ekspresije, koristio je različite podloge: platno, lesonit, list papira u dnevniku ili novinsku hartiju. Materijal je bilo ulje ili akrilik.
Ostavio je veliki broj crteža. Posebna zanimljivost su njegove beležnice – dnevnički zapisi (tekstualni i likovni). Od pojedinih je pravio zidne instalacije. Time je zarobio njihov sadržaj kao da je želeo da neka tajna za njim treba da postoji.
U jednoj od mnogobrojnih svojih svezaka – beležnica zapisao je:
Šteta je što je umetnički svet toliko ogrezao u ideologiju, i to onu koja nije posledica suštine, već potrebe za uspehom, jer ona sputava i ograničava duh. Politizacija i neznanje su jedine neslobode u umetnosti.
Svoj bogati i raznovrsni opus stvorio je u skromnom ateljeu – staništu na Starom sajmištu.
