Crtice iz života i rada
Bogoljubov pradeda Čeh Jan Smetivi, stolar po struci[1], poreklom iz Bohdaneča[2], zasićen teškim životom u Austro-Ugarskoj monarhiji, krenuo je kao i mnogi drugi za Ameriku. U Ameriku nikada nije stigao a iz Slovenije, u kojoj se nekim čudom našao, prešao je u Beograd. Za njega je Srbija bila slobodna zemlja.
Sazidao je, danas bismo rekli kućerak, danas u ulici Nemanjinoj 34[3]. Čudak na neki način, po kazivanju njegovog praunuka, Jan je sa ženom Katarinom imao sina Bohumila i ćerku Boženu.
Bohumil (1839-1924), deda Bobin, imao je dvanaest godina kada su roditelji stigli u Beograd. Iškolovan u Beogradu, Bohumil je postao veliki stručnjak za statistiku i osnivač je moderne statistike kod nas. Bio je statističar u Ministarstvu Prosvete i upravnik Uprave državne statistike u Srbiji. Dao je više stručnih dela na našem i nemačkom jeziku. Katolik po očevoj veri, Bohumil je prešao u pravoslavlje, dobio ime Bogoljub i novo prezime Jovanović, od Jan. Sa ženom Emilijom[4], rođenom Dimić, Srpkinjom iz Novog Sada, bivšom nastavnicom francuskog jezika kragujevačke gimnazije, imao je ćerku Milicu i dva sina Dragoslava (1886-1939) i Branka. Za svoju porodicu sagradio je 1906. kuću, u blizini očeve, ali veću.
Otac Bobin, Dragoslav diplomirao je na Pravnom fakultetu 1911. kada je i izabran za asistenta.[5] Njegova doktorska disertacija, koju je branio marta 1923, štamapana jeiste godine pod nazivom ПОЈАМ ЗАКОНА u Издавачкој књижарници Геце Кона. Bio je profesor i jedan od najslobodnoumnijih rektora (1936/37 – 1938/39) Beogradskog univerziteta. “Čula sam da su ga zvali ´studentska majka´. Spasavao je mnoge napredne studente i bio omiljen kao profesor.“[6] Dodajemo još da Dragoslav nije spasavo samo „napredne“ studente već čak i Ljotićevce. Za njega je student bio student. A i danas u srcu Beograda stoji ulica Dragoslava Jovanovića.
U braku sa Milicom, Srpkinjom iz Bjeljine, imao je dva sina i ćerku. Stariji sin Bogoljub (1924), dobio je ime po dedi, mlađi je bio Desimir nadimkom Beka, a ćerka Emilija. Sagradio je za svoju porodicu 1927. godine kuću na tri sprata u kompleksu prethodne dve ranije izgrađene. U toj kući porodica je ostala i posle prerane smrti Bobinog oca a u njoj i danas živi Bogoljub Jovanović.
Smrt oca[7] „nije predstavljala samo“, rečiće Bogoljub, „udarac i gubitak za našu porodicu već i kraj jedne epohe, počeo je Drugi svetski rat.“[8]
„To što je izgubio oca rano“, primećuje njegova ćerka[9], „u životu je za njega bilo teško i uticalo je na njega na mnoge načine, vidim dosta od tog mraka, straha i noćnih mora u njegovim slikama. A onda su tu čuda, misterije i lepota. Šteta što su neka njegova dela izgubljena. Imao je on i drugih gubitaka u svom životu, ali to je efemerna priroda ovog sveta, pa onda uprkos tome ili zahvaljujući tome, umetnik deli tu lepotu. »[10]
Sećanja danas retkih preostalih prijatelja i savremenika našeg slikara pomažu da se barem delimično sklopi mozaik složenog i zanimljivog života tajanstvenog Bogoljuba Jovanovića. Gospođa Branka Antić[11] u pismu poslatom iz Pariza piše[12]: „Koliko se sećam Bobu Jovanovića sam upoznala kada sam imala 11 ili 12 godina tj. kada smo se uselili u Nemanjinu 36 i postali prvi Bobini susedi. Bio je odličan drug mog pokojnog brata od tetke Pere Petrovića, brata Saše Petrovića[13]. Viđali smo se vrlo često.
Njegovog oca nisam poznavala, umro je pre nego što smo se mi počeli da družimo. Stric mu je bio čudan čovek, uvek sâm, povučen ali kada bi ga sreli uvek se javljao spoštovanjem.[14]
Bobina majka, gospođa Jovanović, bila je prijatna srdačna osoba sa kojom je bilo uživanje razgovarati. Ona je u mladosti otvorila knjižaru sa svojom prijateljicom iz Bosne koju je kasnije oženio prijatelj Bobinog oca (Sima Marković) sa kojom je otišao u Sovjetski Savez. U toj knjižari je Bobin otac sreo Bobinu majku.
Bobin brat Beka[15], četiri godine mlađi od Bobe, bio je najbolji Sašin drug i kum Saši na venčanju. On je odavao utisak lepo vaspitanog mladića sasvim normalnog ophođenja.
Leti smo išli često na kupanje na Savu, celo društvo zajedno. Boba je često vodio i svoju sestru Milu[16] mlađu par godina od njega.
Pred kraj okupacije za vreme savezničkog bombardovanja njegova porodica je otišla u selo i kada ga je Pera posetio pričao nam je da se Boba pravio da je lud i udaren da bi izbegao da ga dražinovci mobilišu.
U mladosti se dvoumio za šta da se opredeli, slikarstvo ili tehnika. Pre upisa na Akademiju njegova mama je nosila njegove crteže kod poznatih slikara da joj daju svoje mišljenje da li je talentovan za slikarstvo i dobila je najpovoljnija mišljenja. »
Opredelio se za slikarstvo. Akademiju likovnih umetnosti upisao je 1943. i diplomirao 1949. Profesori su mu bili Mihailo S. Petrov, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović, Ivan Tabaković. Na Akademiji se najviše družio sa Aleksandrom Jeremićem Cibetom a blizak mu je bio, van Akademije, Cibetov veliki prijatelj Ivan Prvan [17]Upoznavši se na Akademiji Cibe i Bogoljub su konstatovali da žive blizu jedan drugome i vrlo često su zajedno odlazili na časove. Neretko išli su peške i usput pravili razne vragolije. Poticali su iz različitih socijalnih miljea ali to nije smetalo da, kako za vreme studija tako i odmah posle rata, zajedno sa jednom grupom mlađih posećuju kuću slikara Bore Grujića, velikog poznavaoca i kolekcionara klasične muzike, u kojoj se slušala muzika, pravili se kružoci i razgovaralo. Dolazili su tu Mileta i Krsta Andrejević, Nebojša Mitrić, Vasa[18] Mihić, Cibe. Bobu je doveo Mileta.
„Inače kao omladinac“, zapisala je gospođa Branka, „bio je vrlo levo orijentisan što nije više. Obožava sve što je američko.
Voleo je da gleda ruske filmove posle rata da vidi kako se živi, šta rade.“ Učestvovao je na radnoj akciji Šamac-Sarajevo, putovao po manastirima sa Akademijom a i samostalno u Skoplje i okolinu. Boraveći kod rođaka[19], profesora matematike, penjao se na Vodno, crtao Nereze i okolinu. Na putu do Nereza naišao je na vojnika koji je čuvao Titovu vilu, na bazen u kome su se neka deca kupala. Kako je od malena voleo vodu[20] uskočio je u bazen i za malo nije poginuo. Naleteo je na neke šipove koji nisu virili iz vode. Okupavši se tako i ostavši živ stigao je do manastira. I ovde je bilo čuvara. Ipak, dobio je dozvolu da može da crta i akvareliše zbog čega je i krenuo u avanturu.
Nekoliko godina posle diplomiranja odlučuje da, željan da proširi vidike, ode u Pariz. Godine 1953, legalno, sa pasošem, istovremeno kao i Cibe stiže u vreme kada je velika zvezda bio slikar Bernar Bife. Bogoljuba to nije zanimalo jer je tako nešto ostavio u svojoj zemlji.U Parizu su već bili Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Milorad Bata Mihailović iLjubinka Jovanović Mihailović. Nije se ni lako ni jednostavno moglo živeti u Parizu. Da bi se živelo a i stvaralo slikari su radili razne poslove. Vrednovanjem srpskih slikara bavio se slikar Nalar. Bogoljub ga nije voleo iako mu je Nalar nudio da izlaže na nekom od salona. Misleći da je ono što radi nešto lično i da to nikoga ne može interesovati Jovanović ponudu odbija.
Zasićeni životom u Parizu Cibe i Boba odlučuju da ga napuste. Cibe se vraća u Beograd. Bogoljub sa Jasminom[21], koja je nešto kasnije od Bogoljuba stigla u Pariz, posle sklapanja braka i rođenja ćerke Emilije[22], odlazi 1960. godine u Njujork gde mu se ubrzo[23] rađa i druga ćerka Elena. Pre odlaska Jovanović je, po sopstvenom kazivanju, spakovao svoje crteže u jednu veliku i tešku rolnu koju je s prijateljem odneo i bacio u vodu ili neku livadu, ne seća se baš najbolje. Nešto je, ipak, ostavio kod slikara Bate Mihailovića u Medonu.
Došavši u Ameriku bračni par iznajmljuje spratnu kuću na zapadnoj 24. ulici u kojoj živi do 1970 godine. Na jednom se spratu živelo, na drugom je Bogoljub imao prostrani atelje. Tu je umetnički mogao da se razmahne. Na okačen ram, kako mi je pričao[24], preko celog zida razapinjao je veliko platno koje bi sekao po potrebi. Ponekad bi prvo slikao pa platno sekao. Ponekad bi platno sekao, natezao na blind ram i onda slikao. Ramove za slike je sam pravio i to ga je jako zabavljalo. Kada se porodica razišla iznajmljena kuća je napuštena. Jasmina sa ćerkama najpre živi u iznamljenoj kuću na Menhentnu. Zatim, kupuje kuću u Nju Đersiju u kojoj će živeti do kraja svog života[25].
A Jovanović je pod povoljnim uslovima, kako mi je pričao, kupio kuću iznad 200. ulice Dykman. U pismu[26] svom prijatelju slikaru Cibetu marta 1971. Boba piše da se nedavno preselio „na novu adresu[27] i to pod okolnostima koje ne želim ovde da razlažem, nego ćemo o tome govoriti kad se vidimo“. Prostori u koje se uselio nisu više davali mogućnosti za velika platna. Da nebi prestao da slika počeo je da radi na papirima, različitih dimenzija, i da koristi vosak i mastila u boji[28]. Kada je odlučio da se preseli u Beograd i, veći deo godine, tu živi, kuću je poklonio bivšoj ženi s tim da se sprat izdaje i isplaćuje kredit. Ostalo je da Boba može da boravi u podrumskim prostorijama, potpuno opremljenim, kad dođe u Njujork. Sve je to dobro funkcionisalo dok nije odlučeno da se kuća proda. Jovanović je ostao bez mogućeg sopstvenog smeštaja kada bi odlazio u Ameriku. Petnaestak velikih slika zatečenih u prostoru slikar je smestio u Jasmininu kuću u Nju Džersiju. Kada je Jasmina umrla ćerke su kuću prodale i od tada se i slikama gubi svaki trag.
Iako je njegovo srce bilo na istočnoj obali zemlje, kada bi dolazio u Ameriku boravio bi u Kaliforniji kod Prvana.
Razni poslovi kojima se u Njujorku bavio omogućili su mu da živi, da se bavi svojom umetnošću i da se posveti jednoj zabavi: igranju šaha. Po sopstvenom kazivanju najpre je odlazio u Central park u kome se na jednom mestu, kada je lepo vreme, igrao šah. Zimi se šah igrao u blizini u jednom paviljonu koji je istovremeno bio i svratište za beskućnike. Kada mu je tu postalo nepodnošljivo, Bogoljub je otkrio na 72. ulici jedan prostor, jednu dugačku sobu čiji je vlasnik bio neki Čarli Hidalko[29]. Ljudi su tu dolazili da popiju kafu, zabave se, igraju šah i neke druge kartaške igre. Na spratu je bila kockarnica. Jednom prilikom su prošli neki ljudi, otišli na sprat i brzo izašli. Saznalo se da su s pištoljima došli bivši kartaroši da pokupe pare. To se, kaže Boba, samo jednom desilo. Kada je Čarli, inače šahovski velemajstor, umro 1982. godine društvo se preselilo kod nekog koji je držao kockarnicu u istoj ulici i istovremeno je ljudima pozajmljivao pare tražeći veliku kamatu.
U Njujorku Jovanović održava vezu sa Miletom Andrejevićem. Povezao ga je sa nekom gospođom koja je kupovala njegove crteže.
Iako posle razvoda nije živeo sa ćerkama, Bogoljub je bio brižan otac pa ipak ćerka Emilija piše: „Moje viđenje je da je on uvek bio umetnik na prvom mestu (posmatrač i hroničar ljudskih stanja), a sekundarne su bile uloge oca, muža, prijatelja, zaposlenog itd. Njegov rad je uvek izazivao snažne reakcije od ‘bezveznog’ do privlačnog i jakog. Ova dihotomija je ono što je interesantno.[30]
“Boba je od uvek bio čudak”, zapisala je gospođa Antić[31], “retko se otvarao i Branka Petrović[32] nam je rekla pre par godina da se u mladosti plašila da mu se obrati. Promenio se tek u kasnijim godinama, postao socijalan, simpatičan, otvoren i pristupačan. Sada je Boba postao lakši za druženje, prijatan, socijalan čak i sam želi da se viđamo.”
Posle odlaska u Pariz a potom u Njujork, Bogoljub u Beograd prvi put dolazi 1967. godine. U rodnom gradu u kome dugo nije bio osetio se pomalo turistom i svom prijatelju Cibetu, posle povratka u grad tada njegovog stalnog boravka, piše: “Bilo je prijatno biti turista u jednoj stranoj zemlji čiji jezik razumeš. Tom osećanju je jako doprinelo lepo vreme i stanovanje u tvom ateljeu. Trebalo je odavno da ti zahvalim, tvoj atelje me je baš izvadio. Nisam ni zamišljao da ću u beog. zateći tako idiotsku situaciju da čak i Gdja Mica stanuje u mom ΄ateljeu΄. Ja čak nisam ni video sobu u kojoj sam ´živeo´ do pre 14 godina. Beograd se ništa nije izmenio.“[33]
Dolazeći u zemlju skoro svake godine i to glavnom leti prevashodno je bivao u Beogradu ali je i razmišljao da ode i na more. U pismu prijatelju Cibetu[34] piše: „…. Mislio sam da ću ti se ranije javiti, ali mi okolnosti to nisu dozvolile i utoliko bolje jer nisam tad ni imao šta da ti javim. Sad ti mogu reći da ću se pojaviti u Beogradu – ako to opet ne zavisi od nečeg drugog – sredinom avgusta. …- ako budem imao para da svratim do Dubrovnika. Poslednjih godina mislim da odem negde na neko ostrvo i tamo provedem 10 dana u meditaciji i pripremanju za velika dela. Ali se onda uvek u poslednjem trenutku predomislim plašeći se da će mi biti dosadno, ili da ću naleteti na neku groznu plažu i upropastiti tih nekoliko dragocenih dana na moru. Dubrovnik mi onda uvek izgleda najbolje rešenje a ostrva ostavljam za kasnije kad budem imao ´više vremena´. Možda će to ipak biti sada. Može se dogoditi da kad dođem u avgustu ostanem tamo bar 6 meseci. To opet ne zavisi od mene.“
Jovanović dolazi u zemlju i dva puta godišnje da obiđe majku i sestru. Kada je majka 1982. godine umrla posle dve-tri godine odlučuje da se konačno preseli u Beograd da bi se brinuo o imovini, koju je delimično trebalo povratiti, i sestri Emiliji.
« Mila (Emilija) je bila, mlada devojka tiha, povučena, krhka, romantičnog izgleda. Studirala je muziku, piano.”[35] Ona se kasnije razbolela i o njoj se brinula majka do Bogoljubovog povratka u Beograd. Do kraja njenog života[36] « živeli su zajedno. Ona se brinula o kući, primali su prijatelje i on je sa njom išao na letovanje. Ona je počela ponovo da svira kao da joj je memorija iz mladosti ostala netaknuta ». Išli su na koncerte i u operu jer je Boba voleo muziku i kao mali je učio klavir. I danas u stanu stoji ogromni koncertni klavir.
Iako već u poodmaklim godinama, Bogoljub Jovanović skoro svake godine odlazi u Ameriku. Prošlogodišnji odlazak u Ameriku na početku godine bio je delimično put u neizvesnost. Iako je na mail-ove gotovo redovno odgovarao bilo je trenutaka kada duže vremena vesti nije bilo. Zabrinuta poslala sam mail: “Dragi Bobo, Ni traga ni glasa od vas.Volela bih da mi se javite i jedva čekamo da vas vidimo u Beogradu. Knjiga dobro napreduje samo nam vi falite. Poljubac, Ivana. »[37] Bogoljub je odgovorio[38]: « Draga Ivana, vi umete da me obradujete i uchinite da se osećam kao da sam nekom za nešto potreban. U poslednje vreme bio sam pod velikim opterećenjem budućnošću (bliskom, naravno) krajnje neizvesnom, sadašnjošću maglovitom i zbunjujućom što je rezultiralo u odlaganju mog puta u Bgd. Odložen je za 6 Maj, mesec cveća proleća i najlepših obećanja. Ali ja se ne dam zbuniti, danas su mi uzeli krv, i ochekuje me jedan catscan i šucmurasta budućnost. Srećom budućnost ne postoji, prošlost je nestala, postoji samo neuhvatljiva sadašnjost koju nam vrtoglavo vreme prosipa iz shaka i nosi sa sobom, flies like an arrow and fruit flies like a banana.
Operisan i oporavljen vratio se u Beograd i susreti i razgovori su nastavljeni. Ali iz Amerike stigao je još jedan mail : « ….Vasha pitanja me pogadjaju bas tamo gde mi ne treba, choveku koji bi da se provuche kroz zivot kao pas kroz rosu, vise da se sakrije nego izlozi, sad pod stare dane kad treba izdrzati jos samo malo – ali ne, ne moze, tu jeNemesis, Ivana, sve mora da izadje na videlo. Zaklela se zemlja raju da se svake tajne znaju. Potpis: Evn Snowden. Ja sam tek sad, posle 2 meseca, dosao do doktora, t. j. on je pogledao snimke koje sam doneo sa sobom, sad treba da mi zakaze za nove, NJEGOVE, snimke i preglede. Moze se lako dogoditi da ovde ostanem i posle sredine Aprila. Keep in touch. Love. Boba”[39]
Danas samo nekako fragmentarno poznajemo Jovanovićevo delo. Koliko je i šta je sve uradio teško je u potpunosti rekonstruisati iako se Bogoljub mnogo toga seća. Nestalo je ono što je stvarao u Parizu[40], mnogo toga što je u Njujorku radio.
Između 70-ih i 80-ih godina prošloga veka Jovanović je jako mnogo radio. Veliki broj dela rađenih mastilima u boji i voskom na papiru, po sopstvenom kazivanju, stvarao je brzo i mnogo. Malo toga je doneo u Beograd a puno ostavio u Americi. Iako je čitava serija tih radova nazvana jednostavno radovi na papiru i u Beogradu prvi put bila izložena u Galeriji Grafički kolektiv 2006. godine[41] ja bih to nazvala radovima iz serije NEŠTO LIČNO budući da se tu često, kako kaže Jovanović, javljaju prizori iz sopstevnog života i ličnih stavova[42].
Ako je po nešto iz Amerike doneo po nešto je i iz Beograda odneo. U jednom od pisama prijatelju Cibetu piše: „Pre nego što kreneš molim te svrati kod moje majke neka ti ona da da poneseš sve crno-bele crteže, kao i crteže olovkom (u stvari ima samo jedan, ona kuća kod franc.ambasade što si se ti setio da sam slikao) što se sad nalaze na klaviru i treba da budu izdvojeni od „mađioničara“. Mađ. nek ostanu gde su. Ti crteži su u stvari ilustracije za ΄Dvanaestoricu΄ od Aleksandra Bloka i voleo bih da ih ovde imam jer mogu da ih reprodukujem s lakoćom.“[43]
Ako ilustracije za „Dvanaestoricu“ od Aleksandra Bloka, koje su izlagane na Jovanovićevoj izložbi 1953. godine ili one koje je eventualno i u Americi radio, nisu sačuvane sačuvane su ilustracije za knjigu Thais Anatola Fransa, izlagane takođe na izložbi 1953. godine. I danas je Antol Frans na neki način Bogoljubova opsesija[44] a na pitanje odakle potiče njegova sklonost prema ovom piscu iz Amerike mi je napisao: „Draga Ivana, moj interes za i ljubav za AF potiche iz moje mladosti i sa zakasnjenjem od nekoliko godina vlade Staljin-Tito, zahvaljujuci oslobodjenju od nje i Ruskih pisaca. AF SINTETICHNO OPISIVANJE ISTORIJE I DOGADJAJA bilo je kao svez dah u podmornici soc real i odmah me jeocharalo. Sa Vasom i mozda jos nekima delio sam ta nova post komuniz ‘OTKROVENJA΄ BILI SMO DUGO ODVOJENI OD zAPADA I SLOBODE. nE MOGU SAD DA SE OSVRNEM na ondasnje ΄atmosfere΄ a mnogo sam i pozaboravljao.”[45]
Fragmentarno saznajemo čime se sve Jovanović bavio i šta je tokom života uradio. U pismu prijatelju Cibetu[46] u kome priča o nekim filmovima koje je gledao kazuje: „Ja pišem jedan scenario u kome ću da izobličim jugoslovensku muziku i klozete“ i nagoveštava da: „Spremam se da opet dođem u Beograd i malo osetim beogradsku zimu. To mi baš nedostaje…Hoću da se podsetim na stare dane.“[47]
Od slika (ulja na platnu) danas je vrlo malo pronađeno : dve apstraktne[48]
i nekoliko portreta. U većem broju su sačuvane « male slike na hartiji » ili « figurativni gvaševi i crteži malog formata » iz dva ciklusa : ciklus na temu narodnih poslovica i ciklusMađioničara.
Koliko je slikao? Još više je čini se crtao. Sačuvani su crteži[49] u velikom broju na malim formatima hartije, često kancelarijskog papira. Koristio je olovku, ugljen, pero (tuš, bajc, mastilo), četku (lavirung, tempera) i obilno u nekim komadima vosak. Uradio je bezbroj autoportreta (olovkom, ugljenom, u boji), muških i ženskih[50] portreta znanih i neznanih ličnosti, aktova u najrazličitijim položajima, pejzaža i veduta, značajnih zgrada, slobodnih kompozicija i dr. Mnoge je crteže datovao, na nekima pisao i mesto nastanka. Svi su oni iz vremena pre Bogoljubovog odlaska u Pariz. Tek poneki su doneti iz Amerike.
januar 2016. I.S.Ć.
[1] I danas u stanu Boba ima sto koji je rezbario njegov pradeda
[2] Danas je to Bohdaneč Lazni (što znači banja). Bio je iz istog mesta kao i porodica Kratohvil. Jednom prilikom, davno, praunuk Bogoljub u poseti grobu porodice Smetivi primetio je u neposrednoj blizini grob porodice Kratohvil
[3] U ono vreme to je bila daleka periferija gde su “plivale patke”, kako kaže Bogoljub
[4] Po kojoj će prvo Bobina sestra dobiti ime a po tome i Bobina starija ćerka
[5] Tu ostaje do 1913. kada kao pitomac Marićevog fonda produžava studije na Pariskom Pravnom fakultetu. Po izbijanju rata vraća se u Beograd i zapošljava se u Presbirou i pri francuskoj Vojnoj Lekarskoj Misiji. Zbog bolesti ostao je 1915. u zemlji a po oslobođenju stupio je u službu u Ministarstvo Finansija u zvanju načelnika Generalne Direkcije Državnih Dugova
[6] Gospođa Branka Antić – pogledaj fus.not.11
[7] Umro je 16. avgust 1939.
[8] Iz intervjua u: Ljiljana Ćinkul, BOGOLJUB BOBA JOVANOVIĆ. RADOVI NA PAPIRU, Galerija Grafički kolektiv, Beograd, 23. oktobar – 11. novembar 2006.
[9] U potrazi za dobijanjem što više podataka o životu i radu slikara Bogoljuba Jovanovića, u želji za otkrivanjem i dobijanjem što više činjenica, iako smo puno puta razgovarali, obratila sam se ćerkama. Starija ćerka Emilija ljubazno se odazvala pozivu: u nekoliko mail-ova (6, 8, 12. januar 2015) poslala je snimke svega onoga što ona ima od svog oca kao i svoja sećanja na prošle dane
[10] The loss of this father at a young age was hard to deal with and influenced him in many ways, I can see a lot of that darkness, fear and nightmare in his painting. And then there is also the wonder, mystery and beauty that can be found. It’s a shame not all his work survived, and he has had other losses in his life, but that is the ephemeral nature of this world as well and In spite of or because of that, the artist shares that beauty.
[11] Živi u Parizu i povremeno dolazi u Beograd. U jednom od susreta zamolila sam je da se priseti prošlosti i zabeleži šta zna
[12] 14. novembar 2014.
[13] Aleksandar Saša Petrović, čuveni filmski režiser
[14] i po kazivanju bratića stric je bio jako čudan. Nikada nije završio fakultet iako je studirao kod Junga, u Ženevi kao i arhitekturu u Grenoblu. Bio je veoma obrazovan i kako reče Boba „enciklopedija koja hoda“. Radio je kao korektor u državnoj štampariji
[15] Pravo ime Desimir, umro je u novembru 2015. u Kelnu gde je živeo
[16] Pravo ime Emilija
[17] Ivan Prvan je bio čovek bez skoro ikakve škole ali vrlo snalažljiv. Rođen je u Dubrovniku ali je sa majkom jako rano stigao u Beograd. Prodavao je slike, radio jedno vreme za ULUS. Posle ovoga radio je sa rediteljkom Mirom Trailović. Ona mu je i izdejstvovala pasoš. Po odlasku za Pariz bacio je pasoš i doveo ju je u vrlo nezgodnu situaciju. Posle izvesnog vremena u Pariz je stigla i njegov žena Olga s kojom uspeva da ode u Ameriku. U Americi je bio sajdžija. Olga je prva umrla i on seženi Katarinom. Živeo je u Kaliforniji. S Prvanom je Bogoljub bio veliki prijatelj. Kod njega je Boba odsedao kada bi, posle konačnog peseljenja u Beograd, dolazio u Ameriku. Prvan je imao puno Jovanovićevih slika. Posle njegove smrti njima se gubi svaki trag
[18] Pravo ime Velizar. U Americi se to ime teško izgovaralo pa su ga zvali Vasilije a od toga je skraćeno Vasa. I on je najpre otišao u Pariz da bi se odatle otisnuo za Ameriku 1960. Nekoliko meseci ostaje u Njujorku a onda odlazi u Los Anđeles, gde i danas živi. U početku teško živi, radi razne poslove da bi tokom godina pronašao svoj umetnički put i sebi obezbedio svetsku slavu
[19] 1947. ili 1948, ne seća se Bogoljub precizno. Po nekim datiranim crtežima sa tih putovanja da se onstatovati da su baš te godine
[20] I danas u poodmaklim godinama odlazi na Adu i u bazene a to bi činio i onda kada je samo u posetu dolazio u Beograd. Prijatelju Cibetu, u pismu od 17. jula 1982 (pisano rukom i ćirilicom), piše: Ja ću verovatno krenuti za Beograd početkom avgusta. Molim te postaraj se da vreme na Adi bude lepo i da ima kuvanih kukuruza i paradajza na Kalenićevoj pijaci…. Pisao sam Prvanu mislio sam da svratim tamo krajem jula, ali izgleda da će oni tad da imaju goste a možda i da idu na jezero Taho. Tako ću verovatno ostati ovde i pravo ići za Beograd
[21] Studentkinja istorije umetnosti
[22] 15 januara 1959.
[23] 24. novembra 1960.
[24] Od trenutka kada je u julu 2014. proglašen dobitnikom nagrade STOJAN ĆELIĆ, umetnik, teoretičar i kritičar, akademik koju je ustanovio MUZEJ ZEPTER, započeta su i bila česta viđenja, razgovori, dopisivanja kada bi Bogoljub raznim poslovima otputovao u Ameriku ili Nemačku u posetu svom bratu i njegovoj porodici
[25] Umrla je 1999. godine
[26] Sredinom 80-ih godina prošlog veka Aleksandar Saša Petrović i Stojan Ćelić su uz prvobitan pristanak Bogoljuba Jovanovića odlučili da mu organizuju izložbu u Galeriji Kulturnog centra Beograda. Tom prilikom Cibe je Stojanu Ćeliću dao veći broj pisama koje mu je Bogoljub slao iz Amerike i fotografija uz propratno pismo: Stojane nakupilo se dosta pisama i drugog materijala pa da ne bih bacio šaljem ti da prostudiraš sve to jer pišeš pa će ti možda koristiti. Radi šta god želiš ili baci jer meni je žao. Pozdrav AJ. Cibe, 20.11.1986. Kako se Jovanović predomislio i nije dozvolio organizaciju izložbe Ćelić nije koristio ponuđeno. Pisma i fotografije sačuvani su u Ćelićevoj zaostavštini i po nešto se koristi ovom prilikom
[27] 71 PAYSON AVE. NEW YORK, N.Y.10034
[28] Iako su neke od ovih slika, koje je doneo iz Amerike, na poleđini njegovom rukom datovane u 1962, 1963. godinu izgleda da postoji greška. Ne sećajući se tačno šta je moglo da se desi Bogoljub danas tvrdi da ni jedna ta slika nije nastala između 60-ih i 70-ih jer je tako nešto počeo da radi tek kada se iz velikog ateljea, u kome je radio ogromne slike na platnu, preselio u novi prostor u kome je mogao da stvara kamernije slike
[29] Španska porodica
[30] Mail od 22. januara 2015: In my view he has always been an artist ( an observer and chronicler of the human condition) first, and other things secondary,( father, husband friend, employee, etc.) to that. His work always inspired strong opinions from bezveza (sp?) to compelling
[31] Pismo iz Pariza 14. novembar 2014.
[32] Supruga Aleksandra Saše Petrovića
[33] Pismo kucano na pisaćoj mašini i datovano februar 68 – vidi fus. not. 26
[34] Piše rukom i ćirilicom i datira: jul 11 1981 – vidi fus. not. 26
[35] Gospođa Branka Antić, pismo iz Pariza 14. novembar 2014.
[36] Umrla je 1997. godine
[37] 7. april 2015.
[38] 8. april 2015.
[39] Mail 6 mart 2015.
[40] Slučaj je hteo da slika K55, rađena u Parizu, bude izložena na RIJEČKOM BIJENALU 1956. Nevraćena vlasniku slika je u Rijeci ostala do osamdesetih godina prošlog veka kada je pronađena i doneta u Beograd za izložbu JUGOSLOVENSKO SLIKARSTVO ŠESTE DECENIJE, Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd, jul-septembar 1980.
[41] Izložbu ovih radova priredila je Ljiljana Ćinkul, BOGOLJUB BOBA JOVANOVIĆ. RADOVI NA PAPIRU, Galerija Grafički kolektiv, Beograd, 23.oktobar – 11. novembar 2006. Tada su dela datovana između 60-ih i 70-ih godina 20 veka što se sada ispostavlja da ona nisu mogla nastati u toj deceniji nego deceniji kasnije. – vidi fus.not. 28
[42] Na ovim radovima često se pojavljuje strela. Nekoliko puta mi je Jovanović ispričao da ona potiče iz daleke prošlosti i mladičkih nestašluka. I dan danas se seća kako su se kao momci sa 16, 17 godina u dvorištu zgrade igrali Vilijama Tela. Strele bi pravili od pohabanih kišobrana. Jedan bi stavio jabuku na glavu drugi bi pustio strelu. Jednom prilikom kada je jabuka bila na Jovanovićevoj glavi strela nije poglodila jabuku već je skoro pogodila oko (ispod oka a iznad jagodice).
[43] Pisano rukom i datovano nedelja 22 avg 1971
[44] Još uvek mašta da nastavi rad na ilustracijama za Thais (u prevodu na srpskom to je Taida)
[45] Mail 6. mart 2015. Šta je Thais vidi tekst Ješe Dengrija
[46] Datiranom nedelja nov 14 1976
[47] Kucano na pisaćoj mašini i datirano nov 14 1976.
[48] Jedna nazvana K55 iz 1955. koja se decenijama, iako nije njegovo vlasništvo, nalazi u Muzeju savrfemene umetnosti (« Ta slika je », napisao mi je Jovanović 28. januara 2015, „još u mom vlasništvu. Koristili su je 50 godina bez mog pristanka,kao što su nam oduzeli našu imovinu i na njoj sazidali sebi kuću. Ima da mi plate kiriju. ») i druga Bez naziva, 1956, pronađena, kao i tri portreta, u skorašnjem renoviranju nekadašnjeg Bogoljubovog ateljea. Posle konzervacije i restauracije, autor je sliku poklonio MUZEJU ZEPTER i ona je prvi put bila izložena IZMEĐU PRIVATNOG I JAVNOG, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, maj-juni i Kuća legata, Beograd, juli 2015.
[49] Uglavnom kod kolekcionara i to u velikom broju posebno kod: Miloša Vujasinović, Ratka Simićevića, Zvonimira Osrečkog, Tome Ljubisavljevića
[50] Iako ima mnogo više muških portreta ima i dovoljan broj ženskih mada mi je Bogoljub rekao da nije rado crtao ženske portrete i da ih je uglavnom radio po njihovoj želji
MUZEJ ZEPTER
Knez Mihailova 42,
11000 Beograd, Srbija
+ 381 (0) 11/ 328 33 39
+ 381 (0) 11/ 33 00 120
CENA ULAZNICE
200 dinara, 100 dinara, besplatne
Radno vreme
- Utorak, Sreda, Četvrtak i Petak:
- od 12 do 20h
- Subota, Nedelja:
od 10 do 20h