Iz ličnog ugla
JEDAN DVANAESTI
Formirao sam se kao umetnik krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih studirajući slikarstvo u Beogradu i Parizu. Iskustvo moderne i postmoderne su mi bili važni. Osećao sam da dolazi vreme koje će individualnost odvojiti od umetničkih pravaca i omogućiti veću slobodu od one koju vam nude pravila i okviri nekog pokreta. To osećanje mi ni danas ne omogućava da se odredim kao apstraktni slikar, konceptualni umetnik, fotograf…Samo prava opsednutost i ono do čega mi je jako stalo može da me pokrene na delanje. Brižno sam negovao poriv za stvaranjem onda kada je postojao.
Slikao sam apstratne slike i voleo veliki format. Toliko velik da smo bili ravnopravni ja i slikana površina i godinama smo slikali jedno drugo. Pre skoro dvadeset godina počeo sam da koristim fotografiju u svom radu. Prelazak iz slikarstva u drugi medij zahtevao je odgovore na mnoga pitanja. Proces se razlikuje, ruka je u slikarskom smislu isključena i u početku sam, noseći dugogodišnje slikarsko iskustvo kao teret, bio poprilično sumnjičav. Ipak se nije promenilo mnogo stvari, emocije su ostale gotovo iste. Uzbudjenje je postojalo i prilikom snimanja i kasnije u ateljeu pri obradi materijala, kako pojedinačnih tako i slika sastavljenih od više fotografija. Na početku je ostao zahtev da se nastali radovi pre svega percipiraju vizuelno. Mnoge radove sam organizovao i gradio kao slike ali su se usput otvarali novi prostori i nove mogućnosti. Iako jako vešt, trudio sam se da veštinu koristim samo onda kada mi je potrebna. Retko sam nešto snimao slučajno. Poznavao bih lokalitet, unapred birao motiv i znao kako želim da fotografišem. U pitanju je lična mera stvari i način upotrebe jezika, veza izmedju ideje i izabranog načina komunikacije. Posle su u moj svet ušle i druge forme izražavanja. Rad izvedem onako kako mi je potrebno. U mediju u kojem ću biti najtačniji.
Gurmanski sam ponekad uživao u mogućnostima medija slike, fotografije, objekata… Tražio komunikacionu meru koja bi ispratila osnovnu ideju. Zavisno od problema koji sam rešavao, menjao se karakter radova. Nekada su bili tihi, a ponekad nepodnošljivo logoreični. Ni jedno ni drugo nije smelo da im oduzme višeslojnost i višeznačnost. Preciznost uvodi hijerarhiju važnosti i mora biti tako sugerisana da ostavi prostor za ličnu percepciju. Moj posao je ponuđena polovina posmatraču.
Glavno zanimanje mi je bilo sagledavanje i razumevanje praktičnih manifestacija života ili kako se na ličnom nivou manifestuju filozofska, ideološka, religiozna, estetska i druga učenja i šta od njih na kraju ostaje. Zanimao me je lični pomak koji čovek uz sve konvencije može da učini. Naravno, ovde i sada.
Najviše sam snimao na jugu Portugala u mestima Kvarteira i Lole. Nikada nisam želeo da postanem fotograf i na svoju radost i nisam. Mislio sam da moje fotografije može svako da snimi. Sa puno letnjeg svetla lako se naprave dobre fotografije. Počeo sam sa formiranjem vizuelne lične karte jednog malog mesta sa raznovrsnim tragovima korištenja slikarskog jezika običnih ljudi zanimajući se za njihovu potrebu crtanja, bojenja, bojadisanja svih vrsta i tragao za njihovim porivom i potrebom da nešto ukrase ili označe i tako su nastale prve slike od fotografija. Nastavilo se dugogodišnjim fotografisanjem lokalnog svetlog groblja bez rastinja, sa belom grobnom dekoracijom. Jedine bojene senzacije su veštačko cveće i malene zastakljene niše na nadgrobnim kamenovima. U nišama ponovo cveće i obojene plastične figurice svetitelja kao uobičajena scenografija prvog prizora drugog sveta. U gotovo svim predstavama raja je prisutno cveće. Na snimcima uvećanih portreta Bogorodice i Hrista, na licima i rukama vide se tragovi napornog rada. Figurice rade svoj posao i pozivaju na akciju.
Napravio sam i nekoliko autobiografskih izložbi. Uporno sam pokušavao da na svom ličnom primeru govorim o vrednostima, percepciji i značenju posla kojim se bavim. O trajanju, prisustvu, istini, iskrenosti, uslovljenostima i mogućnostma. Mislio sam da ako ja neke stvari mogu da uradim ponudiću ih kao energiju ili podsticaj drugima; probao da što više demistifikujem svoj rad; rekao javno da sam ulični portretista i da bih voleo da se bavim samo umetnošću; da je moje prisustvo važno ali da je važno prisustvo drugih; da sam neko ko sem hrane i sna ima i druge potrebe.
Bavio sam se celu deceniju dokumentacijom mojih predaka freskopisaca i ikonopisaca. Neverovatna priča. Telenovela brazilskog tipa. Trajanje, ponavljanje, sudbine. Jedanaest slikara iz pet generacija u najdugovečnijoj porodičnoj slikarskoj radionici u Evropi od 1680. godine do druge polovine 19. veka, freskopisalo je nekoliko crkava, ikonopisali više desetina ikonostasa a do naših dana je stiglo preko 600 pojedinačnih ikona. Bokokotorska slikarska škola. Kako samo ime kaže, jedan vek su živeli u Risnu a drugi u Gornjem Grblju, pored Kotora, ali su slkali na području današnje Crne Gore, Hercegovine, Bosne… Negovali su precizan i jasan jednostavan crtež i snažan kolorit. Majstori. Ponekad žalim što nisu izgurali još jednu generaciju ili dve da uđu u modernu. Čudno savremeni i danas. Volim kako su razumeli da ikona govori slikarskim jezikom. Tek kada je rad na obimnoj dokumentaciji sa oko 13 000 fotografija koja se može videti na sajtu www.bokokotorskaslikarskaskola.rs bio na samom kraju, napravio sam izložbu o tom poslu, predstavio njihov rad, vrlo se potrudio da sa svojim slikama uđem u njihov krug i da o sebi i svom radu, shodno vremenu u kom živim, ostavim previše informacija. Ipak se malo razlikujemo. O njima skoro da nema nikakvih podataka. Čak ni kada ili gde su rođeni ili umrli. Sem dela koje su ostavili i retkih potpisa na njima.
Potreban je veliki napor da se umetnik ovde i sada usredsredi i da nešto radi, znajući da će biti ignorisan, znajući da će komunikacija biti gde god je moguće ukinuta, znaće da će za svoje radove morati da uloži brdo para ako mu je do njih stalo i da će ih posle izložbe negde skloniti, ako ima gde. Posle tolikih godina posla svaki put kad nešto počinjem da radim osećam se kao da sam tek izašao iz vrtića ili sa akademije. Vrtić, uzgred rečeno, nije ni postojao u mestu mog ranog detinjstva. Stalno ponovo pozicioniranje, traženje mesta, smisla i razloga za delanje. Šta god da sam radio nije mi pomoglo da se popnem na neku sledeću stepenicu koja omogućava lakši, bolji i, što je možda najvažnije, precizniji posao.
Mi kao da ne postojimo ovde. Takav je odnos prema umetnicima. Ni naš posao. Ovde kao da neko vreme treba da prođe, da prođu nečiji životi. Život je ozbiljna pojava, treba ga ozbiljno živeti. Ja sam moje pretke ikonopisce naslikao kako slikaju na nebu dok ih slikam i fotografišem sa zemlje. Možda oni slikaju u nekom drugom svetu. Ipak, nema drugog sveta ako ne obaviš život na ovom svetu. Živeti ovde i sada, biti slobodan, ponekad radostan…Nije lako biti slobodan. Ja sam bio slobodan u životu tek nekoliko trenutaka i zbog toga sam ponosan. Morao sam za početak da budem u stanju da ne pravim nikakve kalkulacije.
Ja sam vrhunski doprinositelj nacionalnoj kulturi i sa vrlo praktičnim razlogom taj status navodim u biografiji. Tabloidizacija ideje o dodeli nagrade za vrhunski doprinos ili kako se u narodu kaže penzija nacionale, uglavnom se bavi skandalima, a nikad ljudima koji su tu nagradu stvarno zaslužili. Meni je to statusno određenje u redu. Pojednostavilo stvari. Prvo sam bio član udruženja, samostalni umetnik, posle dvadeset godina bio sam istaknuti umetnik i sve vreme sam morao u biografijama da pišem gde sam i šta izlagao, koje sam nagrade dobio, da li sam bio u nekim kolonijama… Status vrhunskog doprinositelja nacionalnoj kulturi omogućava da se uopšte više ne bavim svim tim nedovoljno korisnim detaljima već samo napišem: vrhunski doprinositelj. Naravno i muž, otac troje dece, čukununuk ikonopisca Iva Rafailovića. Ostalo se podrazumeva.
Živimo u svetu u kome se osećamo nesigurno sa svešću da je mnogo toga na nama samima. Govorim o intimi i samoći i o poslu koji moramo sami da uradimo, posao koji umesto nas ne može da obavi niko drugi. Mnoge propale ideologije i one obesmišljene otvorile su veliki lični prostor koji je teško ispuniti. Izmiču pravila, propisi, recepti, zakoni… Teško je uklopiti ličnu poziciju sa promenama u zajednici. Veliki posao sa malim sobom.
Voleo bih da moji radovi nekoga uvedu u taj posao, olakšaju, skrate ili učine manje napornim.
